Влада Републике Србије
Ајша има седам година и већ неколико дана не може никако да се сврти у својој избегличкој собици у центру за азил у Крњачи. Хода за оцем, мајком, и показује им цртеже са њима непознатим именима – Милош, Сара, Јана, Тијана… Смешка се целој соби и очекује реакцију од, у своје бриге задубљених, људи, прича им о новим, њима непознатим, другарима, о учитељу…
Ајша је из Авганистана. Три месеца је већ је у Србији са породицом – оцем, мајком, петогодишњом сестром, трогодишњим братом, а током избегличког пута дугог више од годину дана у Македонији је пре шест месеци добила и сестру. Александра се зове. Сви су сада у Крњачи и надају се да ће једног дана стићу у Немачку.
Ајшин отац је путовао и посетио више земаља. Ожењен је учитељицом Јасемин. Добили су троје деце. Када је живот у Кабулу постао превише несигуран одлучио је крене у Европу.
Ево их на пола пута. Заглављени у Србији и животима на чекању.
Али Ајша не може да чека да живот почне. Зна то и њен отац. Одлучио је да је уз помоћ Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила (APC/ЦЗА) упише у школу.
Први пут је у хол основне школе „Зага Маливук“ у Крњачи девојчица ушла пред Нову годину. Ђаци су припремили маскенбал, вероватно први на коме је Ајша била. Са одушевљењем, радозналошћу и без страха гледала је из прикрајка у другу децу, а директорка ове школе, као и толико пута до сада, са разумевањем је прихватила да девојчицу упише у школу.
Чим се завршио распуст Ајша је са преводиоцем Центра и социјалном радницом кренула, и то одмах, у други разред. Сачекали су је раширених руку другари и учитељ Ратко. На фарсију, њеном матерњем језику су се представили, написали своја имена, припремили поклончиће… Обрадовала се, али и забринула се што она није написала своје име, па је после цео дан у избегличкој соби у Крњачи цртала и писала поруку за своје другаре и учила да се другарима представила на српском језику.
А у разреду влада велики ентузијазам, сви би да уче фраси, али, кажу, највише Мија, јер она седи са Ајшом…
Какав догађај за седмогодишњу девојчицу која већ дуже од годину гледа само забринута лица својих родитеља и сапутника, колективне центре, граничаре, полицију… Напокон је ушла је у свет који јој припада као детету. Школа, бојице, свеска, оловке, песмице, учитељ, другари…
Првих неколико дана је ишла само по два часа у школу, али је онда плакањем измолила оца да остаје колико и друга деца. За учитеља Ратка пуно посла, али он се не жали. Два сата вежбају он и Ајша математику. Ту им не треба преводилац.
Ајша је још ту. Међу нама. Зато што постоје тако добри и посвећени људи као што су запослени у школи „Зага Маливук“ у Крњачи, зато што постоје таква деца као ова у основној школи у Крњачи, а коју су родитељи научили доброти и другарству, у Ајшин живот је ушло и мало радости. А она је дете. Паметно и добро. Заслужила је и радост и будућност.
Фотографија и текст преузети са azilsrbija.rs
pdf [3 MB]
Оставите коментар