Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Пошаљем email, према процедури, да се пријавим за концерт који са нестрпљењем чекам месецима и доживим као гром из ведра неба одговор да су сва места за особе са инвалидитетом већ попуњена. Одмах пошаљем email поново зато што знам да је ситуација лако решива. Преписка се затим прошири и на шефове разних служби. Потрајало је неколико дана, али на крају сам ипак уживала на концерту… додуше, тек пошто ме је једна од учесница преписке позвала телефоном и некако изненађено питала: “Па Ви заиста желите да дођете на концерт???”

На моменат сам се и ја збунила. Да ли желим? А зашто бих им се уопште обратила? И још ко зна колико питања ми је нагрнуло, али сам ипак рекла само: “Стварно желим.”

Током једног дужег путовања колима, нигде успут приступачног тоалета. Стигнемо до старијег хотела у коме је службени тоалет приступачан, мада је већи део хотела неприступачан. Прва реакција рецепционера – негативна.

После објашњења да ми је тоалет заиста неопходан (што, признаћете, није нимало забавно), на предлог да позову директора лично (кад већ не умеју сами да реше крајње једноставно питање), ипак ми дозволе да уђем у царство службеног тоалета.

Када купујем гардеробу, не могу никако да је пробам у продавници. Зато сваки пут питам да ли могу да купим, пробам код куће, па ако не одговара, да је вратим (са нагласком да не желим да је заменим за нешто што ми не треба). И скоро сваки пут добијем категорично “не”.

Процедура је увек иста. Прво преговарање са продавцем/продавачицом, а онда разговор са менаџером и на крају ипак испадне да може.

Моје изборно место је приступачно, али овог пута нисам била у могућности да одем лично да гласам. Неколико дана раније позовем Општинску изборну комисију (Палилула) да се пријавим за гласање код куће. Јави се госпођа која ме упути на колегу, који ми важно саопшти да неко мора лично да дође на сам дан гласања до 10 h да ме пријави. На мој коментар да није тако било на претходним изборима (као редован гласач, знам из прве руке), тврди да је тако и никако другачије.

И више него упорна (ако уопште тако нешто постоји!), после дужег телефонског “шетања” и понављања једне те исте приче, оставим број свог мобилног, јави ми се љубазна госпођа, да ми бројеве мобилних телефона председника и потпредседника мог гласачког места, уз напомену да се јавим на сам дан гласања што раније, оставим податке и комисија ће доћи у току дана.

Тако је и било… у мом случају. Опет проблем без проблема. Читам после да неке особе са инвалидитетом нису успеле да на исти начин остваре ово своје право, иако оно припада свим људима без изузетка.

Примера је разних. Свакодневно се сударамо са рампама, упадамо у оквире који су смишљени да би некоме било лакше, да не би морао да мисли, да би можда сам пред собом глумио ауторитет, саплићемо се о препреке које практично ни не постоје, осим у људским главама. Такве баријере су најчвршће.

Због чега једно обично питање често прерасте у низ перипетија, изгубљено време, нервирање, а на крају се покаже да је решење тако једноставно? Редовно налећемо и на добронамерне предлоге како да проблем, са којим ми живимо и који тој другој страни изгледа као наш, а заправо је проблем ниске свести јавности, решимо на другачији начин (нпр. “А зашто не седнете овде? А да ли сте пробали овако/онако? Дајте да вам помогнем! Нисмо надлежни.”)

(…)

Текст “Ветрењаче, стижем!” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.