Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
Када се сусретнемо са изазовима и невољама у животу, оно што нас држи је нада. Нада, храброст и жеља за испитивањем људских могућности је оно што је водило три атлетичара. Маратонца. Супермаратонца.
Први који је покушао да „склони препону“ између особа са инвалидитетом и атлетике, тј. маратона, је Тери Фокс. Одувек је волео спорт, али како није био снажан и висок, морао је да тренира више од својих вршњака. Као младић освојио је бројне медаље у скоковима у воду и пливању, где је показао изузетну кондицију и издржљивост. Иако су му многи тренери саветовали да почне да се професионално бави воденим спортовима, Фокс је одлучио да следи свој сан и да постане наставник физичког васпитања. 1976. године Фокс је доживео саобраћајну несрећу, ударивши својим малим аутомобилом у камион. Није било страдалих, једино је Тери, који је био крив за несрећу, осећао бол у десном колену. Иако је трпео болове, наставио је да се бави спортом, али му је 1977. године дијагностикован малигни тумор кости, остеосарком. Тада је једини вид третмана била ампутација. Десна нога му је ампутирана 15 центиметара изнад колена. Лечио се хемотерапијом, и наставио да се бави кошарком у колицима.
Три године након што је изгубио ногу, одлучио је да уз употребу протезе трчи од једне до друге обале Канаде како би скупио новац за истраживање рака. Трка је почела 12. априла 1980. године. Фокс је тога дана умочио вештачку ногу у Атлантски океан. Циљ му је био да поново умочи ногу, али у Тихи океан у граду Викторија у Британској Колумбији, на супротној страни континента. У почетку, интерес јавности није био велики, али је трчање младића по лошем времену и уз непрекидне болове привлачило све више пажње, па су га из града у град дочекивале све веће групе људи. Међутим, није му било суђено да заврши своју трку. Метастазе рака прошириле су се на плућа, и 1. септембра 1980. године био је присиљен да се заустави надомак града у држави Онтарио, након 143 дана трчања. Претрчао је 5373 километра. Рекао је да ће наставити борбу, добио је подршку јавности, донације за његову борбу расле су из дана у дан. У јуну 1981. године Тери је добио упалу плућа, пао у кому, и крајем месеца преминуо.
Теријевим стопама наставила је Ејми Палмиеро Винтерс, која се такмичила у трчању на кратке и дуге стазе од детињства.У саобраћајној несрећи 1994. године сломила је леву ногу. Након три године и двадесет и пет операција, нога јој је ампутирана испод колена. Још три године након ампутације није била у могућности да трчи. Ејми је 2004. године освојила друго место у маратону и поред тога што је била у петом месецу трудноће и што је трчала са протезом која је погодна само за шетњу.
Након тога је одлучила да учествује у тркама на вишем нивоу. Када је добила протезу прилагођену својим потребама преселила се у Њујорк и постала чланица Тима Корак напред, групе професионалних спортиста са ампутацијама. До маја 2006. године интензивно је тренирала са новом протезом, и трчећи Њујоршки маратон оборила светски рекорд за жене са ампутацијом испод колена за више од двадесет и пет минута. У трци у Чикагу 2006. године, остварила је још боље време, које је и данас најбоље време у маратону за особе оба пола са ампутацијом испод колена.
(…)
Текст “Више од трке” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар