Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Kada se susretnemo sa izazovima i nevoljama u životu, ono što nas drži je nada. Nada, hrabrost i želja za ispitivanjem ljudskih mogućnosti je ono što je vodilo tri atletičara. Maratonca. Supermaratonca.

Prvi koji je pokušao da „skloni preponu“ između osoba sa invaliditetom i atletike, tj. maratona, je Teri Foks. Oduvek je voleo sport, ali kako nije bio snažan i visok, morao je da trenira više od svojih vršnjaka. Kao mladić osvojio je brojne medalje u skokovima u vodu i plivanju, gde je pokazao izuzetnu kondiciju i izdržljivost. Iako su mu mnogi treneri savetovali da počne da se profesionalno bavi vodenim sportovima, Foks je odlučio da sledi svoj san i da postane nastavnik fizičkog vaspitanja. 1976. godine Foks je doživeo saobraćajnu nesreću, udarivši svojim malim automobilom u kamion. Nije bilo stradalih, jedino je Teri, koji je bio kriv za nesreću, osećao bol u desnom kolenu. Iako je trpeo bolove, nastavio je da se bavi sportom, ali mu je 1977. godine dijagnostikovan maligni tumor kosti, osteosarkom. Tada je jedini vid tretmana bila amputacija. Desna noga mu je amputirana 15 centimetara iznad kolena. Lečio se hemoterapijom, i nastavio da se bavi košarkom u kolicima.

Tri godine nakon što je izgubio nogu, odlučio je da uz upotrebu proteze trči od jedne do druge obale Kanade kako bi skupio novac za istraživanje raka. Trka je počela 12. aprila 1980. godine. Foks je toga dana umočio veštačku nogu u Atlantski okean. Cilj mu je bio da ponovo umoči nogu, ali u Tihi okean u gradu Viktorija u Britanskoj Kolumbiji, na suprotnoj strani kontinenta. U početku, interes javnosti nije bio veliki, ali je trčanje mladića po lošem vremenu i uz neprekidne bolove privlačilo sve više pažnje, pa su ga iz grada u grad dočekivale sve veće grupe ljudi. Međutim, nije mu bilo suđeno da završi svoju trku. Metastaze raka proširile su se na pluća, i 1. septembra 1980. godine bio je prisiljen da se zaustavi nadomak grada u državi Ontario, nakon 143 dana trčanja. Pretrčao je 5373 kilometra. Rekao je da će nastaviti borbu, dobio je podršku javnosti, donacije za njegovu borbu rasle su iz dana u dan. U junu 1981. godine Teri je dobio upalu pluća, pao u komu, i krajem meseca preminuo.

Terijevim stopama nastavila je Ejmi Palmiero Vinters, koja se takmičila u trčanju na kratke i duge staze od detinjstva.U saobraćajnoj nesreći 1994. godine slomila je levu nogu. Nakon tri godine i dvadeset i pet operacija, noga joj je amputirana ispod kolena. Još tri godine nakon amputacije nije bila u mogućnosti da trči. Ejmi je 2004. godine osvojila drugo mesto u maratonu i pored toga što je bila u petom mesecu trudnoće i što je trčala sa protezom koja je pogodna samo za šetnju.

Nakon toga je odlučila da učestvuje u trkama na višem nivou. Kada je dobila protezu prilagođenu svojim potrebama preselila se u Njujork i postala članica Tima Korak napred, grupe profesionalnih sportista sa amputacijama. Do maja 2006. godine intenzivno je trenirala sa novom protezom, i trčeći Njujorški maraton oborila svetski rekord za žene sa amputacijom ispod kolena za više od dvadeset i pet minuta. U trci u Čikagu 2006. godine, ostvarila je još bolje vreme, koje je i danas najbolje vreme u maratonu za osobe oba pola sa amputacijom ispod kolena.

(…)

Tekst “Više od trke” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.