Влада Републике Србије
Пише: Марија Н. Поповски (Блог о социјалном укључивању)
„Човек када прихвати ситуацију у којој се налази, тек онда почиње да живи, јер онда постајеш свестан, а кад си свестан можеш исправити неке ствари“, изјавила је једна млада особа која је у процесу вршњачког истраживања о напуштању алтернативног старања имала прилику да искаже своје мишљење. Истраживање је спроведено у склопу имплементације стратегије заговарања Фондације SOS Дечија села Србија, а у циљу оснаживања деце и младих да активно партиципирају, искажу своје мишљење о стварима који их се директно тичу, као и да буду креатори будућих промена на пољу унапређења положаја деце и младих који напуштају алтернативно старање.
Када смо почетком 2019. године одлучили да окупимо младе и кренемо у процес припрема за вршњачко истраживање, морам признати да сам као координаторка истраживања рачунала на много изазова са којима се можемо суочити. У складу са тим, сваки корак је пажљиво планиран, а најважније је било да млади буду укључени у сваки сегмент овог процеса. Оно што је уследило, само је потврдило да најбољи резултати долазе када мотивисани млади људи добију прилику да искажу своје потенцијале.
Истраживање је имало за циљ да прикупи податке о припреми младих за самосталан живот, њиховим потребама, тежњама, снагама и бригама. Као што сам израз алтернативно старање указује, када биолошка породица не може да обезбеди старање о детету, потребно је да се детету омогући алтернативни аранжман који може бити у проширеној породици, односно код сродника, у хранитељској породици или на резиденцијалном смештају. Дакле, алтернативно старање се обезбеђује детету онда када се најмање један родитељ не стара о њему или њој*. Иако би требало да буде привременог карактера, односно док се не стекну услови за повратак детета у биолошку породицу, у пракси се деца на смештају задржавају годинама а веома често и до пунолетства, тј. до завршетка редовног школовања и осамостаљења.
Спроведено истраживање је иновативно јер укључује младе који су у систему алтернативног старања (у дому или хранитељској породици) и младе који су овај животни аранжман напустили, као интервјуере и испитанике. Овакав приступ обезбедио је испитаницима да преко пута себе немају професионалце који их испитују о њиховим животним причама, изазовима, тешкоћама, снагама, већ своје вршњаке/иње који имају снажан потенцијал да аутентично разумеју њихово искуство, будући да су и сами пролазили кроз сличне ситуације. Са друге стране, вршњачки истраживачи/це имали су задатак да саслушају и забележе одговоре које су добијали, али да у том процесу задрже своју неутралну улогу, будући да је њихов циљ да прикупе што квалитетније податке.
Да би могли адекватно да спроведу своју улогу, вршњачки истраживачи/це су морали да буду добро обучени, што је значило развијање вештина активног слушања, постављања питања, управљања изазовним ситуацијама, као и осетљивим информацијама. Оно што је било пресудно за успешност овог процеса јесте мотивација младих истраживача за учешће у истраживању, односно њихова активна партиципација и жеља да својим деловањем постигну одређене позитивне промене. Остваривање права на партиципацију је веома важно за децу и младе без родитељског старања, јер они имају право да буду питани и саслушани о свим аспектима који утичу на њихове животе. Управо то је била идеја водиља вршњачких истраживача/ица – желели су да дају прилику својим вршњацима/кињама да искажу своје мишљење о ономе што се директно односи на њихов живот, свесни да активно учешће доприноси самопоштовању, унапређује самопоуздање и развија аутономију.
Са осећајем спремности и снажном мотивацијом, млади су у року од два летња месеца успели да испитају 60 младих који одрастају у систему алтернативног старања и оних који су старање напустили. Ни истраживачи/це ни испитаници/це ниједном нису закаснили на заказани интервју, сваки упитник је био до детаља попуњен онако како су испитаници/е одговарали, истраживачи/це су записивали своје импресије и тражили подршку када им је било потребно, односно када су их добијене информације враћале на нешто из личног живота што им је било изазовно. Интересовали су се за даље кораке и са нестрпљењем чекали да налазе представе доносиоцима одлука и да покушају да утичу да се негативне праксе промене и да млади коначно добију адекватну подршку у процесу припреме за самосталан живот.
Испитивање вршњака подразумевало је равноправан однос између две младе особе које се међусобно не познају, али које знају да имају слична животна искуства. То је допринело повезивању, успостављању односа и лакшем отварању. Млади који су били интервјуисани указивали су да су лакше делили информације, нису имали осећај нелагоде или страха од следећег питања, имали су слободу да кажу шта мисле и осећали су да их особа преко пута разуме. Истраживачи су наводили да им је процес важан јер желе да учине нешто више за младе који се припремају да напусте алтернативно старање будући да имају лично искуство тешкоће у сналажењу након напуштања домова или хранитељских породица, као и да желе да буду део тима који ће настојати да побољша положај младих који напуштају алтернативно старање.
Ово истраживање дало је много важних налаза. Сумирани резултати показују да се млади суочавају са страхом и неизвесношћу, да се плаше самоће, маргинализације и искључивања, неретко се осећају остављеним и неспремним за самосталан живот. Упитани какви би им видови подршке били потребни, посебно су издвојили саветодавну, психолошку и финансијску помоћ, професионалне обуке, затим помоћ у обезбеђивању стамбеног простора, тражењу посла и стицању вештина за обављање кућних послова, кувања и располагања новцем. Поред тога, истакли су да би им од велике помоћи било када би током периода које проведу на алтернативном старању добијали релевантне информације о томе шта могу да очекују и која права им припадају након напуштања старања, као и да посебна пажња буде посвећена развијању њихових вештина за самосталан живот, како би за њега били спремнији.
У процесу осамостаљивања младима без родитељског старања веома је важно и да их заједница види онаквим какви јесу, кроз призму њихових потенцијала и снага, а не кроз призму њихове прошлости и негативних животних искустава. Није им потребно сажаљење нити дивљење већ подршка која би им омогућила да у самостални живот закораче што спремнији и сигурнији. Спроведено истраживање указало је и на потребу да се унапреде и непосредне праксе у раду са младима, и обезбеди развој додатних услуга и сервиса који би били од помоћи у процесу припреме, али и након изласка из система алтернативног старања.
Овакви налази добијени су вршњачким приступом истраживању, на основу равноправности, отворености испитаника да своју животну причу поделе са неким ко је имао слично искуство и са друге стране, вештинама интервјуера да задрже неутралост и онда када су имали потребу да особи преко пута себе кажу „живот баш није фер“, „бићеш боље“ или „и ја сам исто прошао и није било лако“. Да је процес напуштања старања изазован и да подразумева бројне личне борбе указују и следеће поруке младих испитаника који су напустили дом или хранитељску породицу оним младима који су још увек на старању:
Гризи прилике које ти се дају, бори се свом својом снагом, не одустај никад.
Док си у заштити осећаш се ушушкано, треба времена да се припремиш за излазак, што због посла, смештаја, психичке припреме.
——-
*Смернице УН о алтернативном старању, 2009.
***
Текст „Вршњачко истраживање о напуштању алтернативног старања” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Марије Н. Поповски можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар