Влада Републике Србије
Пише: Немања Миловановић (Достигнућа младих у Србији / Junior Achievement Serbia, Блог о социјалном укључивању)
Сећам се дана када је разредна ушла у учионицу, села на столицу и укључила пројектор. На зиду се појавио сајт Достигнућа младих у Србији. Нико није обраћао пажњу све док разредна није упитала ко би желео да се опроба у предузетништву. У том тренутку сви смо се погледали и прошло нам је кроз главу шта бисмо ми радили тамо кад смо информатичари. Мислили смо да није то за нас. Ипак после неколико дана окупио се тим од нас четворо. Решили смо да се опробамо у предузетништву јер би то било још једно искуство у нашим младим животима. Основана је компанија LegoBuzz. Идеја наше компаније била је да унапреди комуникацију између пчела и пчелара.
То су били месеци и месеци напорног рада, истраживања и дискусија. Наш фокус је био на томе како да помогнемо пчелама да не изумру, јер постоје болести које су у могућности да за мање од неколико дана униште комплетну колонију пчела. Још један фасцинантан податак до кога смо дошли јесте да је у протеклих неколико година изумрло више милиона пчела у свету, што је веома забрињавајућа чињеница. Сви ти месеци на крају су резултовали нашом паметном кошницом, која шаље податке из кошнице на сајт, а пчелар помоћу само једног клика може да види стање своје кошнице.
Када смо победили на Националном такмичењу најбољих ученичких компанија, наш тим је добио част да представља Србију на европском такмичењу у Бриселу. И дан данас не верујем да смо постали национални победници, а можете да замислите моју неверицу тада. Наши изрази лица били су попут израза лица људи у филмовима. Након проглашења позвао сам родитеље и саопштио им лепу вест. Прва реченица коју ми је мајка рекла, а коју сам јако добро запамтио била је: “Немања, ти се шалиш са нама.” Пролазили су дани, а европско такмичење се приближавало. Трудили смо се још више, јер смо желели да нашу идеју о модерном пчеларству и паметној кошници, или још важније – нашу идеју о заштити пчела, представимо на најбољи могући начин. Сећам се припрема презентације на енглеском језику, то је требало видети и слатко се смејати нашим грешкама и заборављању текста.
Коначно, дошао је и тај дан када смо кренули на аеродром. Наше прво путовање које није захтевало додир са Земљином кором. Могу само рећи да је било невероватно, као и сам Брисел, где је одржано такмичење. Тих неколико дана у Бриселу били су пуни смеха, нервозе, радости, љутње, нових познанстава и још пуно невероватних ствари. Искуство које сам стекао за тих неколико дана је непроцењиво, посебно за једног средњошколца, као што сам ја.
Прошла је полако још једна школска година, а наша друга у средњој школи. Полако смо се припремали за трећи разред, а онда се појавио конкурс за волонтирање на Такмичењу за најбољу компанију Европе – у Београду! Са осмехом на лицу сам се пријавио и чекао одговор организатора. Пролазили су дани и дуго очекивани позив је стигао. Обавештен сам да сам постао члан тима од 50 волонтера који ће бити десна рука организаторима овог такмичења. Када кажем 50 волонтера, не мислим само из Србије, већ и из Босне и Херцеговине. Ти људи су невероватни, али ипак ни та реч невероватни није довољна да се опише енергија између нас. Било да смо уморни, гладни, жедни – речју, ако је некоме била потребна помоћ, увек је неко био ту за њега. То се зове прави тимски рад. Увек се са осмехом сећам наших јутарњих сендвича, вечере која је углавном била пица и партија стоног фудбала у касним вечерњим сатима. Нова рецка на листи искустава је додата.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар