Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ива Ераковић (Блог о социјалном укључивању)

Крајем 2019. и почетком 2020. године једна девојчица у Србији доживела је страшну судбину. Осим што ће целог свог живота живети са последицама киднаповања и низа кривичних дела која су над њом почињена, пратиће је још једна траума – начин на који су медији третирали овај случај и додатно је изложили болу, патњи, деградацији, дехуманизацији и недостатку сваке људске и професионалне етике.

Овај случај, иако екстреман, само је један у низу повреда дечијих права и кршења постојећих закона, регулатива и саморегулатива у медијима у Србији. Тако су се претходних година, у више наврата, у жижи медијске хајке нашла деца жртве сексуалних напада, породичних трагедија, а нажалост на насловницама су освануле чак и фотографије убијене деце са места злочина.

Деца као роба и декор

У свету у којем медији функционишу у складу са принципима конзумеризма и комерцијализације – деца нису поштеђена или мање изложена овим феноменима, већ напротив. И традиционални и нови медији, укључујући дигиталне, често их (зло)употребљавају, а некада им наносе и непоправљиву, дугорочну штету. Наиме, медијски конзументи често и наивно заборављају да у данашње доба, оно што је једном написано, објављено и отишло у „етар“, тамо остаје заувек и једним кликом на интернету постаје актуелно и приступачно. Употреба деце у ери медијске комерцијализације – технолошки је омогућена и има трајне последице.

Такође, стручњаци разних профила упозоравају да су деца изложена посебном утицају медија, који је често веома деструктиван и може да изазове дугорочне негативне последице на њихов психо-социјални и емоционални развој. Што су деца млађа, утицај може бити разорнији.

Медијска сцена у Србији показује озбиљне слабости, а децу често ставља у непримерен и неодговарајући положај, кршећи различита базична дечија права и угрожавајући их на много начина – и као директне актере садржаја и као њихове конзументе.

Проблем деце и медија у Србији најгрубље се може представити у две целине: први се односи на недостатак програма за децу и непостојање утицаја деце на креирање таквих програма. Други, још штетнији, јесте слика детета у нашим медијима – начин на који се деца представљају и како се у извештавању третирају. Злоупотреба деце у медијима некада је очигледна: фотографије тешко болесне или деце жртава, угрожавање њиховог идентитета, приватности, па чак и безбедности, изношење деградирајућих и понижавајућих детаља, угрожавање достојанства…

Постоји и „суптилнија“ злоупотреба, она коју теже уочавамо и чије су последице можда „спорије“, али и даље могу бити разорне: учешће деце у разним садржајима који их доводе у неприкладан компетитивни и/или естрадни клише у којем иза камера бивају лишена сна (ноћна снимања) или образовања (стално изостајање из школе). Такви програми често садрже и родне стереотипе, наглашавају сексуалност и физички изглед, а понекад изазивају и промовишу насилно понашање и сукобе међу људима. Не мање важна мана оваквих медијских формата јесте да подстичу децу, било да су учесници или конзументи оваквих програма, у веровању да је срећа скривена у формули: богатство, гламур, популарност и лепота.

Чак и садржаји који су на први поглед искључиво хуманитарног карактера, често су део ове „суптилне“ злоупотребе деце. У њима се деца појављују у деградирајућој позицији, нарушена им је приватност, сигурност и достојанство, и бивају трајно обележена у средини у којој живе. Кроз откривање економских и здравствених тешкоћа деце производе се сензационалистичке приче, а улога медија би могла и требало да буде да одговорно информишу јавност о пружању адекватне помоћи без овог, на први поглед срцепарајућег аспекта. Али онда за себе или за оглашиваче не би привукли наклоност публике – што јесте крајњи циљ оваквих садржаја. У оваквим прилозима, помоћ је само привидни фокус приче, а у позадини се поново крију маркетиншки разлози, где медији, као представници јавности, уместо да заштите дете – немилосрдно злоупотребљавају његову рањивост.

Посебан феномен, неодвојив од медијске злоупотребе деце, јесте злоупотреба деце у политичке сврхе. Фотографисање и снимање деце са политичарима, у образовним институцијама, болницама, на спортским теренима или присуство деце у предизборним активностима политичких партија, заправо је намењено изазивању позитивних реакција код потенцијалних бирача, где су деца тек пуки објекат.

У свакој од наведених ситуација деца су само декор садржаја који им није намењен, није им примерен и који делимично или до краја не схватају. Деца су стављена у позицију јефтиног мамца за изазивање емпатије или сажаљења. Ове „суптилније“ облике злоупотребе је теже уочити, доказати па и спречити, јер су родитељи и старатељи, често несвесно део ње. Дајући своју сагласност за појављивање детета у наведеним садржајима – и сами наносе штету детету, понекад у стању шока и без могућности да рационално расуђују или једноставно без свести колики је утицај савремених медија. Ипак, последице по децу су подједнако штетне.

Угрожени идентитет, приватност и достојанство

Дуг је списак међународних позитивних прописа и докумената, а позиција деце у медијима на домаћој сцени уређена је одредбама Закона о јавном информисању, Закона о електронским медијима, затим Кодексом новинара Србије, правилницима Регулаторног тела за електронске медије, а од 2019. године у области саморегулативе и издањем „Деца и медији: Правилник против злоупотребе деце у медијске сврхе Кодекс о заштити деце од политичких злоупотреба”*, удружења Пријатељи деце Србије.

Колико се сви ови документи заједно примењују и поштују? И каква је стварна позиција детета у медијима?

Истраживање Медијска слика деце у Србији 2018. које је спровео Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) показало је да се у сваком десетом тексту у дневним новинама у Србији крше етички принципи и Кодекс новинара Србије, а истраживање указује да се приликом извештавања о деци најчешће открива идентитет деце (39,71 одсто од укупног броја прекршаја), следи угрожавање права и достојанства деце (33,82 одсто), и на крају коришћење непримерених, узнемиравајућих, порнографских и других штетних садржаја. Истраживање ЦЕПРОМ-а је показало и које теме се најчешће обрађују, па је злостављање деце, несреће, насиље и наркоманија било тема у чак 56 одсто објава о деци.

Мониторинг дневне и недељне штампе Пријатеља деце Србије, спроведен у првој недељи септембра 2019. године дао јe сличне резултате. Од 328 текстова који су укључивали децу, чак 34 одсто били су из домена црне хронике. Велики број чланака откривао је идентитет деце жртава, посредно или непосредно. Такође, објављивани су шокантни и гнусни детаљи несрећа и/или других страдања деце. Са друге стране, само пет одсто свих објава бавило се здрављем деце, два одсто успешном децом, док су се децом у тешком социјалном положају, штампани медији проблемски бавили у само један одсто свих објава.

Сама деца су свесна проблема, показало је мини-истраживање Деца и традиционални и нови медији, које су Пријатељи деце Србије спровели током националне седнице ученичких парламената 2019. године у току Дечије недеље. Деца стара од 13 до 18 година се у апсолутној већини изјашњавају да прате вести и тренутна друштвена дешавања (83,9 одсто). То раде углавном путем интернета и интернет портала (45 одсто), потом друштвених мрежа (34 одсто), док путем телевизије и штампаних медија свега 21 одсто.

Извештавање о деци и програме за децу доминантно доживљавају као недовољно квалитетно, да се деца често приказују као жртве/насилници, а да се успеси деце занемарују. Од негативних феномена на телевизији наводе: штетан садржај (најчешће се осврћу на ријалити програме), пласирање лажних информација којима је циљ да се створи искривљена слика у друштву, спољни утицаји на уређивачку политику, недовољно садржаја који је деци занимљив, превише реклама. О дневној/недељној штампи, у већини истичу негативне феномене, као што су лажне вести, скандализација, непрофесионалност и пласирање нетачних информација, као и недостатак садржаја који је од значаја за њих.

Посебно узнемирава податак да чак 48,2 одсто деце каже да није добило никакву обуку о безбедном коришћењу интернета, a 56,6 одсто сматра да не знају довољно о коришћењу и заштити на друштвеним мрежама и интернету.

Конвенција УН о правима детета: медији у служби деце

Основни документ заштите права детета у међународном правном систему је Конвенција УН о правима детета. Она се бави грађанским правима и слободама детета, укључујући и оне које се односе на медије. Конвенција препознаје важну улогу масовних медија за слободу изражавања деце и њихову партиципацију, за право деце на информисање, као и за квалитет садржаја који ће унапредити њихов развој и добробит, што је прописано члановима 12 и 13 УН Конвенције. Такође, Конвенција наглашава потребу да деца буду заштићена од материјала који може да нашкоди њиховој добробити. Члан 16 наводи да ниједно дете не сме бити изложено произвољном и незаконитом мешању у приватност, породицу, дом или преписку, нити нападима на част и углед, као и да дете има право на правну заштиту од таквог мешања, што је, такође, изузетно важно у медијском извештавању. Истовремено, члан 17 препознаје важну функцију медија у ширењу информација које позитивно утичу на децу и гарантује им приступ из различитих извора, посебно оних усмерених на промоцију сваке добробити детета, као и физичког и менталног здравља.

Истраживање UNICEF-a у Србији из 2010. године Деца у медијском огледалу – представе о деци у информативним медијима у Србији, спроведено је поводом 20 година Конвенције УН о правима детета. Истраживање се бавило начином на који медији извештавају о дечијим правима, анализирају их, крше, афирмишу и колико доприносе изградњи хуманијег и толерантнијег друштва у којем се деца препознају као пуноправни чланови, са акцентом на горе наведене чланове Конвенције. Упоредном анализом резултата овог истраживања и данашњег тренутка јасно се да закључити да су проблеми у извештавању о деци веома слични, те да су пре 10 година најупадљивија кршења дечијих права била: комерцијализација деце, (секундарна) виктимизација деце, незаштићен идентитет и угрожено достојанство детета. Узимајући у обзир да су у формалном смислу напредовали и регулација и саморегулација – нема много разлога за оптимизам, односно неопходно је наћи ефикасније моделе заштите деце у медијској сфери.

Регулатива, саморегулатива и неадекватне санкције

Савет за штампу, као саморегулаторно тело, више пута је истакао да су неки од најдрастичних прекршаја Кодекса новинара Србије последњих година забележени управо у текстовима који се односе на децу, а да медији текстове о насиљу над децом пласирају као ударне, не водећи при том много рачуна о томе да ли ће открити њихов идентитет чиме их трајно „обележавају“.

Иако је Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) усвојило 2015. године Правилник о заштити права малолетника у области пружања медијских услуга, који прописује и детаљне захтеве за ријалити програмски садржај, на пример, у њима се у најразличитије доба дана и даље приказује насиље, вређање, неумерено конзумирање алкохола или сексуалне активности, а било је случајева приказивања малолетника који су били жртве сексуалног злостављања, говора мржње, дискриминаторних изјава, изразито негативног приказа жена на основу родних стереотипа, хиперсексуализације деце, промовисања и подстицања на коцкање, кршења приватности итд. Само постојање правног акта, очигледно, није сигурност за његову примену и поштовање.

Јасно се да уочити да није довољно програм категоризовати (не)подобним за одговарајући узраст и време емитовања, већ је прекршиоце потребно адекватно спречити у понављању прекршаја. Докле год, као што је то случај до сада, санкције буду само упозорења и опомене – деца неће бити адекватно заштићена ни као учесници, ни као конзументи медијских садржаја.

Корективна улога ове, по децу неповољне ситуације, није само на регулаторним телима и саморегулацији. Неопходан је заједнички напор медијских професионалаца, новинарских удружења, просветних радника и васпитача, организација цивилног друштва, родитеља и старатеља – да се обезбеди оптималан и ефикасан оквир заштите деце у медијима. Ипак, институционална подршка би требало да делује паралелно у два правца: са једне стране као медијски контролор, а са друге као промотер здравог медијског оквира и медијске писмености међу свим грађанима. У свему томе, никако не смемо заборавити најважније – деца у сваком тренутку треба да буду део тог процеса.

Заштитити децу, а не угрозити слободу изражавања одраслих

У свету се у последње две деценије много истраживало и писало о штетним ефектима медија, а посебно о утицају излагања деце насиљу са малих екрана. Последњих година усвојене су посебне правне мере за заштиту малолетника у електронским медијима широм света. Дигитална револуција донела је нову претњу, па су нови медији везани за интернет, област где је заштита деце још већи изазов. Истовремено, законодавци стално морају да воде рачуна да прописи у погледу заштите деце морају бити усаглашени са другим демократским вредностима, као што је право на слободу изражавања. Дакле, садржај треба ускладити на начин да не буде штетан за децу, а да не угрози слободу изражавања одраслих.

——-

*Публикација аутора Првослава С. Плавшића обухвата и издање Кодекс Деца и медији из 1993. године, истог издавача

***

Текст „Деца и медији: Како децу искључити из црне хронике и укључити у дечији програм” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Иве Ераковић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.