Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)

Поводом разговора које сам водио са децом на теме из области социјалне заштите за време Дечје недеље и активности Пријатеља деце Србије током Недеље парламентаризма, уочио сам раст свести деце о партиципацији, и сходно томе растуће отпоре одраслих које то дечје право изазива услед незнања.

Рецимо код одлучивања о ученичким екскурзијама, огромне су разлике од школе до школе о механизму одлучивања. Свему томе је допринела празнина у уређивању ове области или непоштовање закона тј. постојање поља дискреционог одлучивања где им није место.

Иако са задатком да истражим ставове деце у сфери преплитања социјалне заштите, социјалног укључивања и образовања, у маниру Душка Радовића који се деци обраћа са „Поштована децо“, пошао сам од тога да пре свега и прво децу питам за њих саме, како су и шта су им подстицаји, а шта проблеми у школи.

Наравно да у почетку нико није помињао социјалне теме, као осетљивије, него се кренуло са разговорима о томе како виде свој парламент, колико мисле да парламент може да направи промену и утиче у школском животу, шта виде као подстицаје и препреке у успешном функционисању ученичког парламента.

Рекао сам им да ако они сами немају заједничко разумевање улоге ученичког парламента и консензус о томе колико и шта ученички парламент може, не могу очекивати да импресионирају друге. И још један корак уназад, да заједно преиспитају своје мотиве тј. очекивања која су имали од ученичког парламента када су се кандидовали или били кандидовани. Често ученички парламенти буду нефункционални услед неостварених очекивања или невезаних мотива за улогу ђачког парламента која је предвиђена законом. И на крају, рекао сам им: “Океј, мрзи ме наставник, али хајде да видим шта ја чиним, а шта могу да урадим рачунајући у једначину и то да ме мрзи наставник”.

Без информације нема ни партиципације, те образовни систем али и родитељи треба да промисле колико су заиста информисали децу о овом инструменту партиципације. Често одрасли који раде са децом и младима кажу им:  ево сад имате могућности, ште ћете урадити? А поента је да морају прво да буду добро информисани и научени активизму и партиципацији, не тек тако „с неба па у ребра“ и онда наравно да нико ко није навикао не може одмах да продукује нешто креативније од журке за прикупљање помоћи.

Када чујемо колико често директори, педагошко-психолошка служба и поједини наставници и родитељи ометају партиципацију деце, како можемо неговати солидарност, осећај припадности заједници као предуслове социјалног укључивања и акција солидарности? Наравно, ученички парламент има и димензију неговања демократије, демократичности итд. где потом нећемо имати проблем са излазношћу на изборима, апатичности грађана за укључивање у јавне политике и тд.

Став је Пријатеља деце Србије, аутора ових редова, али и праксе, да се партиципација треба неговати и да се са децом мора разговарати, јер су понекад она заправо социјално искључена самом чињеницом да су деца.

Као да тај део живота у Србији деца треба да проведу чекајучи да одрасту. Деца треба да се играју и треба да уче, али треба и да бирају које ће боје бити њихова свеска, да бирају – ако не по цени а онда по боји – своју одећу. Тако се уче да се нешто питају, а самим тим и да буду одговорна.

(…)

Текст “Деца као социјално искључена популација” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.