Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

Povodom razgovora koje sam vodio sa decom na teme iz oblasti socijalne zaštite za vreme Dečje nedelje i aktivnosti Prijatelja dece Srbije tokom Nedelje parlamentarizma, uočio sam rast svesti dece o participaciji, i shodno tome rastuće otpore odraslih koje to dečje pravo izaziva usled neznanja.

Recimo kod odlučivanja o učeničkim ekskurzijama, ogromne su razlike od škole do škole o mehanizmu odlučivanja. Svemu tome je doprinela praznina u uređivanju ove oblasti ili nepoštovanje zakona tj. postojanje polja diskrecionog odlučivanja gde im nije mesto.

Iako sa zadatkom da istražim stavove dece u sferi preplitanja socijalne zaštite, socijalnog uključivanja i obrazovanja, u maniru Duška Radovića koji se deci obraća sa „Poštovana deco“, pošao sam od toga da pre svega i prvo decu pitam za njih same, kako su i šta su im podsticaji, a šta problemi u školi.

Naravno da u početku niko nije pominjao socijalne teme, kao osetljivije, nego se krenulo sa razgovorima o tome kako vide svoj parlament, koliko misle da parlament može da napravi promenu i utiče u školskom životu, šta vide kao podsticaje i prepreke u uspešnom funkcionisanju učeničkog parlamenta.

Rekao sam im da ako oni sami nemaju zajedničko razumevanje uloge učeničkog parlamenta i konsenzus o tome koliko i šta učenički parlament može, ne mogu očekivati da impresioniraju druge. I još jedan korak unazad, da zajedno preispitaju svoje motive tj. očekivanja koja su imali od učeničkog parlamenta kada su se kandidovali ili bili kandidovani. Često učenički parlamenti budu nefunkcionalni usled neostvarenih očekivanja ili nevezanih motiva za ulogu đačkog parlamenta koja je predviđena zakonom. I na kraju, rekao sam im: “Okej, mrzi me nastavnik, ali hajde da vidim šta ja činim, a šta mogu da uradim računajući u jednačinu i to da me mrzi nastavnik”.

Bez informacije nema ni participacije, te obrazovni sistem ali i roditelji treba da promisle koliko su zaista informisali decu o ovom instrumentu participacije. Često odrasli koji rade sa decom i mladima kažu im:  evo sad imate mogućnosti, šte ćete uraditi? A poenta je da moraju prvo da budu dobro informisani i naučeni aktivizmu i participaciji, ne tek tako „s neba pa u rebra“ i onda naravno da niko ko nije navikao ne može odmah da produkuje nešto kreativnije od žurke za prikupljanje pomoći.

Kada čujemo koliko često direktori, pedagoško-psihološka služba i pojedini nastavnici i roditelji ometaju participaciju dece, kako možemo negovati solidarnost, osećaj pripadnosti zajednici kao preduslove socijalnog uključivanja i akcija solidarnosti? Naravno, učenički parlament ima i dimenziju negovanja demokratije, demokratičnosti itd. gde potom nećemo imati problem sa izlaznošću na izborima, apatičnosti građana za uključivanje u javne politike i td.

Stav je Prijatelja dece Srbije, autora ovih redova, ali i prakse, da se participacija treba negovati i da se sa decom mora razgovarati, jer su ponekad ona zapravo socijalno isključena samom činjenicom da su deca.

Kao da taj deo života u Srbiji deca treba da provedu čekajuči da odrastu. Deca treba da se igraju i treba da uče, ali treba i da biraju koje će boje biti njihova sveska, da biraju – ako ne po ceni a onda po boji – svoju odeću. Tako se uče da se nešto pitaju, a samim tim i da budu odgovorna.

(…)

Tekst “Deca kao socijalno isključena populacija” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.