Влада Републике Србије
Пише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)
Кажу да је човек богат онолико колико има пријатеља, и јесте, слажем се, али исто тако све што постоји је пролазно. Зато, пријатељи моји и ја смо решили да утемељимо наше дугогодишње пријатељство и оно што нас дуго година повезује. Једна од тих ствари је љубав према природи, дуго година каналисана пројектима из области животне средине. Већ смо сви завршили школе и студије и трагамо за неким послом, а до тада смо још више друштвено активнији, с обзиром да имамо више слободног времена.
Са бившим тренером каратеа из карате клуба „Кобра“ из којег смо и изградили истоимено удружење „Група Кобра“, укупно нас десет, на његовом имању у једној Сврљишкој шуми, баш ту, у дивљини, поред старе, од блата, оронуле појате решили смо да подигнемо „Дом пријатељства“. Идејно ресење објекта на папиру је било готово, требало је само ту идеју спровести у дело, а то је, наравно, коштало, а двоје од нас десеторо ради. Било како било, ми смо били вољни да саградимо ово здање од две собе, једну за спавање са креветима на спрат и већу просторију попут дневног боравка.
Природа је феноменална, Дом пријатељства је на брдашцу а испод њега се протеже котлина кроз коју тече поток, около је шума пуна дивљачи и разним биљкама које не можемо често да сретнемо у нашем крају. С обзиром да смо ушли у овај пројекат без донатора и почетног капитала, ни мало није било лако реализовати идеју. Међутим, с обзиром да је тај део Сврљига познат по плантажама вишања, ми се пријавили за сезонски рад, брање вишања. План је био да свако од нас поред физичког рада који је био неминован, да допринос у виду расположивог материјала и целе године, сваког месеца по хиљаду динара. Они који су радили, давали су дупло веће рате јер нису могли да физички учествују у изградњи. Кренули смо од темеља, који никако није било лако ископати на наизглед чистом, али стеновитом, теренчићу на средини шуме. Блок по блок, цигла по циглу, настали су и зидови. Од мешавине блата и сламе направили смо плочу, а прозори и врата су ручни рад нашег креативног тренера.
И док смо ми, момци, радили физикалију, девојке, бринуле су се о храни и освежењу и чекале својих пет минута, уређивање ентеријера. Има нас доста па је тешко било да се организујемо за сваку од акција, иако су биле једном седмично. То је мало успорило радове, али смо напредовали брзином коју нисмо ни у сну очекивали. Помагали су и људи који нису били улагачи.
На крају смо добили викендицу са једном малом собом искључиво за спавање са креветима на спрат, једну собу која је служила као дневни боравак са импровизованом кухињом и једна терасица са прелепим погледом и настрешницом испод које је испијање кафе непроцењиво. Можда највећи угођај од свега је топлота која се шири из грејног тела које није класично, већ је направљено од старог и нефункционалног бојлера, руком нашег тренера Бојана.
Како је време пролазило, Дом пријатељства је бивао све лепши и лепши, па је испред никла баштица са украсним биљем, зимзеленим садницама, урађена је и фасада бордо боје, одрађен је комплетан пут од главног пута, кроз шуму, па све до викендице, постављене су клупице поред пута, мостић преко потока и др. Но, како је сам комплекс био бољи, тако смо ми имали мање времена да одлазимо, нарочито у укупном броју.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар