Влада Републике Србије
Пише: Бојана Ружић (Блог о социјалном укључивању)
Европска комисија је у свом извештају о прегледу усклађености законодавства Србије са правним тековинама ЕУ у области социјалне политике и запошљавања дала закључак да се ради о делимичној усаглашености. У извештају стоји да је неопходно одлучно деловање како би се остварио напредак у усаглашавању законодавства и како би се решила критична ситуација на тржишту рада, укључујући рад на црно. Потребно је предузети мере како би се решило питање рада на црно које је и даље препрека за остваривање раста регуларне запослености, стоји у извештају. Такође је неопходна детаљна анализа основних узрока неформалне запослености у Србији.
Рад на црно је велики проблем и на европском нивоу, а Унија је решила да се са њим избори. Први пленарни састанак Европске платформе за непријављен рад је одржан 10. октобра 2016 у Бриселу.
Какав све рад на црно постоји и где га највише сусрећемо
На нивоу ЕУ, непријављени рад је дефинисан као “било која плаћена активност која је по својој природи законита али није пријављена јавним властима, узимајући у обзир разлике у обзир разлике у регулаторним системима земаља чланица”. Битно је да га разликујемо од активности на црном тржишту, кријумчарења, шверца и сл.
Негативне ефекте ове појаве осећају подједнако радници, послодавци и држава. Непријављен рад радницима ограничава приступ здравственом и пензионом осигурању, утиче на нижи квалитет радних услова, а велика је вероватноћа да ће њихова права из радног односа бити прекршена. За државу губитак се огледа у ненаплаћеним порезима и доприносима, а у привреди имамо нелојалну конкуренцију, јер послодавци који не пријаве раднике могу лакше обезбедити предност на тржишту због нижих трошкова.
Најчешће је непријављени рад онај који се обавља у регистрованом привредном субјекту, делимично или потпуно непријављен. Позната пракса плаћање дела зараде “на руке” или “у коверти”, односно пријављивање само дела зараде, најчешће тзв. минималца, без уплате пореза и доприноса на непријављени део зараде. Често се овде убраја рад који је пријављен на непуно радно време, док радник фактички ради пуно радно време, а разлику у новцу добије поново “на руке”. Код потпуног непријављеног рада зарада је договорена усмено и исплаћује се већ поменутим методама, а између послодавца и радника не постоји никакав уговорни однос.
Постоји још један, и код нас делимично распрострањен тип рада на црно, а то је непријављен рад за сопствени рачун, односно тзв. фиктивно самозапошљавање. Овде самозапослени пружа услуге формалним привредним субјектима или другим клијентима (домаћинствима), најчешће само једном кориснику услуга. Ове особе често и заиста раде у просторијама свој фиктивног клијента, а према индикаторима тржишта рада они се не убрајају у запослене.
У Србији је рад на црно највише присутан у трговини, угоститељству, занатским, индустријским и производним погонима, и у грађевинарству. Према подацима Инспектората за рад за рад ангажовани на овај начин су најчешће млади, неквалификовани радници, радници са највише средњом стручном спремом, запослени без редовних зарада, незапослени преко 40 година живота, примаоци новчане накнаде и социјалне помоћи. Зарада запослених без уговора је према постојећим истраживањима 51% мања у односу на формално запослене. Непријављени рад се на нивоу ЕУ јавља у свим секторима, а најчешћи је у грађевини, услугама одржавања и чишћења, бриге о деци и старима, угоститељству.
Истраживање Еуробарометра, спроведено 2013. године, показује да је 11% испитаника признало да су у претходној години купили робу или услуге које укључују рад на црно, а један од 30 анкетираних (3%) је од послодавца је добио/ла зараду у готовини (“на руке”).
(…)
Текст “Европска унија у борби против рада на црно – домаћи задатак за Србију” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар