Tроје младих из Београда је од 13. до 20. новембра у Културном центру Град организовало низ акција са циљем прикупљања помоћи за бескућнике, али и из жеље да укажу на то како се самоиницијативом у времену кризе и сиромаштва може помоћи наугроженијима.
Од првобитне идеје до реализације било им је потребно месец и по дана. Троје пријатеља из Београда, младих ентузијаста и по свему судећи алтруиста, понукани запажањем другарице Андрее Петровић, графичког дизајнера, да у граду сваког дана срећу бескућнике, решили су нешто да предузму. Макар накратко, како би свакодневница људи без адресе за нијансу постала светлија.
Од 13. до 20. новембра, буквално без буџета, организовали су Недељу доброг дела у Културном центру Град (КЦГ), у Савамали.
„Док смо једном приликом ћаскали, наша другарица Андреа је предложила да нешто учинимо за људе које сваки дан срећемо по улицама. Помислили смо да би то могао да буде један дан: да сакупимо гардеробу, коју свако од нас има, а жели да је се реши“, прича Бранимир Живковић, по професији монтажер.
Онда су се запитали: а зашто само дан? Нека буде читава недеља, позвали су пријатеље , осмислили програм и контактирали медије, додаје Борко Весковић из Културног центра Град који је одмах прихватио идеју и бесплатно им уступио простор: „Позвали смо људе добре воље да донесу топлу гардеробу, конзервирану храну, средства за личну хигијену.“
Једно вече спровели су “герилску акцију“: „Скували смо чајеве и направили сендвиче и кренули ка пунктовима у главном граду Србије, где знамо да се најчешће окупљају бескућници: у трамвају ’двојка’, испред зграде Радио Београда, по перонима Железничке станице…“ Остала им је упечатљива сцена из трамваја, када су им путници прилазили када би видели да комуникацију са бескућником: „Један човек нам је сугерисао да бескућнику са болесном ногом купимо крему и сам је при том извадио новац из новчаника. Једном деки смо већ сутрадан однели обућу и топлу јакну“, каже Борко.
У Недељи доброг дела отишли су у Институт за трансфузију крви да би дали крв, обишли су Центар за прихватање одраслих у Кумодрашкој. Са децом из Свратишта и активистима Центра за интеграцију младих правили су палачинке за најмлађе без крова над главом. У КЦГ организовали су пројекције филмова и трибине на тему бескућништва, а говорници су били волонтери Црвеног крста са Палилуле, окупљени у групу „Појачај” Центра за интеграцију младих.
На наше питање да ли су се обратили некој званичној адреси, институцији за помоћ, готово у глас кажу: Не и нисмо имали намеру!
„Овим смо једноставно желели да покажемо да свако од нас може да уради нешто за друге. Суштина је да покажемо људима да чак и у овим тешким временима, у потпуно искривљеном систему вредности и оваквом друштву у ком живимо, не би требало да буде толико тешко пружити руку људима који пате. Важно је да, чак и ако смо ми сиромашни, најсиромашнијима дамо бар осмех или неку лепу причу ако немамо ништа материјално да им понудимо“, кажу Бранимир и Борко.
На позиве које су објавили путем медија и Фејсбука, у просторије КЦГ у првих три дана дошло је 50-так грађана који су донели неопходне ствари за бескућнике.
Недеља доброг дела завршена је хуманитарним концертом. Приход са наступа кантаутора Краља Чачка, Хоркестра, Рамомака и диџејева „Str8 Mickey & The Boyz” отишао је на три адресе: Ирени, девојци оболелој од мултипле склерозе, чија се породица свакодневно суочава са сиромаштвом; породици Ђорђевић из околине Београда, за побољшање услова у кући у којој живе са двоје деце; и Николи, бескућнику са југа Србије, који нема новац да оде у Лесковац и од тамошњих служби прибави документа.
„Желели смо да овом Недељом покажемо да појединац може да направи промену и да, иако можда сматра да је и сам немоћан или сиромашан, може пуно тога да учини за људе око себе“, кажу Борко и Бранимир, уз опаску да још размишљају да ли ће Недеља постати традиционална, проширити се у друге градове Србије. Жеља им је да направе сајт који би омогућио умрежавање људи спремних да помогну.
Србија нема званичне податке о броју бескућника. Прошлогодишњим пописом становништва први пут је предвиђена статистичка обрада овог дела популације. Процене су да их је од 10.000 до чак 100.000. Ако је за утеху, сличну статистику немају ни земље Европске Уније и све се углавном своди на процене.
Оставите коментар