Влада Републике Србије
Пише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)
Августа 2010. године уследио је дуго најављивани пројекат „Живот на селу данас“, финансиран од стране Фонда за отворено друштво из Београда. Циљ пројекта је био да се путем бициклистичког каравана, сачињеног од 10-ак младих људи, промовишу здрави стилови живота и уједно сними филм о томе како се заиста данас живи на селима на југу Србије. Теме су биле разноврсне: природа, млади, стари, друштвени живот и др. Планиране су две локације које су обухватале шест општина (Ниш (Црвени Крст и Палилула), Мерошина, Прокупље, Алексинац, Сврљиг и Књажевац), а негде око 100-тинак села.
Кренули смо испред Дома културе у Доњој Топоници, путовали 30 минута и на само 2km од првог циља, села Сечанице, једном волонтеру је пукла гума. Срећа, караван је пратио један аутомобил са храном, шаторима, алатом и осталом опремом па је вешт мајстор Тома за тили час заменио гуму. Прва слика Сечанице, након великог успона, био је стари и оронули Дом културе на чијим зидовима је великим словима писало „Ми смо Титови, Тито је наш“. Кров је пао. Сечаница није мало село, има доста младих, добра веза са градом, има пар продавница, млин и откуп воћа. Међутим, и поред свега, мештани кажу да је чудо када се у последње време у селу чује музика, а и сами не знају колико нежења има. На крају села, урадили смо интервју са времешним старцем који је, како нам је рекао, јако забринут због тога што је чуо гласине да ће се Македонија и Црна Гора одвојити од Југославије. На жалост, није ни чудо са којим информацијама располаже, с обзиром да га деца и унуци ретко обилазе, а да од уређаја у кући има само транзистор на батерије који једва да хвата неку станицу. Код његове љубазне, такође усамљене комшинице бака Евице, попили смо домаћи сок од дивљих купина, појели грожђе, неки волонтери чак пробали мужу козе, те наставили пут ка Мерошини. Принуђени да чешће правимо паузе, због велике врућине, свратили смо у један драгстор на коме је само писало „Дракстор“ и затражили хлад и освежење.
Општина Мерошина је позната по доброј вишњи па је и сам поглед пуцао на огромне плантаже са њима. Људи су, види се, вредни и радни, и ова села, како-тако, још увек живе. Наилазимо на ливаду препуну коза и оваца и на пастира који нам се похвалио да се од овог посла и те како добро може живети. Сину је прошле године купио аудија, а има још веће амбиције и планове. Његов најбољи пријатељ је пас тј. Солга, заправо сви пси, њих пет, који чувају стадо заједно са њим, и на позив Солга, верно се сви одазивају. Занимљиво је колико смо корњача срели у овом крају, многима смо помагали да пређу улицу да не би биле згажене. Природа је била фасцинантна, а још више када смо након пола сата тешког брда изашли на врх и на само 50-так метара од нас угледали Крајковачко језеро. Ово место, било је идално за одмор, купање, а онда и постављање логора. С обзиром да је језеро, атрактивно је за посетиоце, па се свуда унаоколо могао видети пластичан отпад, затварачи од пива и друго. Након акције која је трајала свега пола сата, волонтери су уклонили отпад, убацили у ауто за превоз до првог контејнера, поставили смо шаторе, запалили логорску ватру, спремили храну, јели и заспали.
(…)
Текст “Живот на селу данас 1” Милана Стојиљковића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар