Влада Републике Србије
Пише: Миодраг Почуч (Блог о социјалном укључивању)
Недавно сам на Фејсу видео шему која на врло интересантан и сликовит начин појашњава појмове инклузије, интеграције, ексклузије и сепарације. Схватио сам да се може успешно користити за разумевање приче о приступачности јер има истоветан облик у дизајну нашег свакодневног окружења – архитектури, саобраћају, економији… Ево неколико примера.
Ексклузија – грубо искључивање одређених друштвених група (старих, особа са инвалидитетом, трудница, мале деце, туриста…) на основу неког неодговарајућег решења у окружењу. Могу је препознати сви у различитим облицима – као неприступачне саобраћајнице, неприступачни јавни објекти и улази у зграде колективног становања или неприступачан јавни превоз, затим, неодговарајуће осмишљене услуге, као и многе препреке које се могу видети у јавном екстеријеру, а које у потпуности спречавају кретање и мобилност.
Појмови интеграција и инклузија су потпуно различити, иако их многи изједначавају, што често доводи до неспоразума.
Интеграција у најгрубљем значењу јесте “убацивање”, тачније укључивање одређених група у опште друштвене токове, најчешће из хуманих разлога. У таквом случају, постојеће окружење се само делимично модификује, како би га све групе друштва могле користити, али се оно суштински не мења. Мото тог модела гласи “боље ишта него ништа”, а свакодневно се може уочити као специфичан дизајн за особе са различитим облицима инвалидитета или такозвани специјалан дизајн – степенишне платформе које су недавно постављене у подземним пролазима у центру Београда, пресељавање ромских породица у Ресник у “контејнерско насеље”, избегличка насеља или пак засебна одељења у оквиру редовних школа за децу са инвалидитетом. Такође, разна специјално адаптирана возила за превоз особа са инвалидитетом, посебно означавање дела пешачког прелаза који је спуштен, улазне рампе које су најчешће на споредним улазима у јавне објекте или засебни тоалети намењени особама са инвалидитетом, поред постојећих мушких и женских тоалета. Иако су, само наизглед део друштва, особе које користе таква решења су, заправо, и даље изоловане!
Иако је интеграција позитиван модел, она својим решењима ипак издваја одређене групе, али унутар граница постојећег душтва. Таква “декларативна укљученост” је спроведена без суштинске друштвене промене, односно реконструкције целокупног окружења – јавних објеката, саобраћаја, услуга, информација. Она не почива на промени свести људи. Јер, како другачије схватити све те посебне и специјалне производе намењене само једној групи људи!? Покретне степенишне платформе, на пример, не могу да користе родитељи с малом децом, као ни особе које носе/вуку пртљаг или стари којима је тешко да савладају степенице. Оне користе само особама у инвалидским колицима, којих је око 1 одсто укупне популације. А осталих 99 одсто? Може ли такво решење оправдати нека економска логика, ако већ не успева здраворазумска? Последица интегративног приступа јесте и појава силних “професионалаца и експерата” који у име крајњих корисника доносе “стручне” одлуке о томе где ће они живети, како ће ићи у школу, које ће превозно средство користити… Крајње кориснике, међутим, према поменутом моделу, нико ништа и не пита!
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар