Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (ИЗИ ВеликиМали, Блог о социјалном укључивању)
Дневник, 29.09.2015.
Изнервирао сам се данас због две другарице, разредне и тате.
Наиме, данас сам закаснио на час логике. Непосредно после мог уласка, ушла је Она, која је такође каснила. Желео сам да је поздравим, а уопште нисам био свестан да је час почео. Моја другарица из клупе ме је упозорила да за време часа не смем да устајем и да разговарам. Због тога сам се много узнемирио. Замолио сам професора да ме пусти да одем до разредне, да јој кажем шта се догодило. Теткице у ходнику су ми рекле да она није у школи. Потом сам отишао да зовем маму, а тада је наишла још једна другарица, која ме је питала зашто нисам на часу.
Испричао сам јој шта се догодило, а она ме је посаветовала да је у таквим ситуацијама довољно да кажем: „Ћао“, и то је све. Онда сам се ипак вратио на час, кад, телефон ми је зазвонио – звала ме је мама. Професор ме је пустио да се јавим. Мами сам обећао да нећу да правим хаос.
Другарица из клупе ми је објашњавала зашто ме није пустила да устанем и поздравим Је, и рекла да би се професор сигурно наљутио ако бих се тако понашао на његовом часу, а сигурно би се наљутила и још нека строга наставница.
Док је овај час још увек трајао, ушла је наша разредна. Чим сам је видео, одмах сам желео да решим овај проблем, пошто сам нестрпљив и све хоћу одмах. Међутим, наша разредна једноставно није желела или није могла да ме саслуша, јер је имала неки други посао да заврши.
Позвао сам и тату, да му се такође пожалим, али ни он није могао да ме саслуша, јер је возио. Жао ми је што тата и разредна нису имали разумевања за мене одмах, али сам био љут и на себе јер нисам могао да се контролишем.
Онда сам се расплакао јер нисам знао шта да радим, па сам поново позвао маму и испричао о сукобу са татом и разредном, а она се мало и уплашила због моје нервозе. Две другарице из разреда су ме смиривале, па су ми обећале да ће ме водити у „Хас бар“. Ја то нисам желео, јер сам хтео да све одмах разрешимо.
Потом сам и разредну и цело одељење, плачним гласом, молио да пренесу професорки код које смо имали следећи час, да сам нервозан и да нећу моћи да присуствујем њеном часу. Тако сам отишао мало код разредне да се смирим. Мама и разредна су ми предложиле да напишем овај текст и да у њему објасним шта се данас догодило.
Кад се завршио овај час, ја сам са другарицом из клупе и Њом поново отишао код разредне у жељи да све ово разрешимо и да покушам да се смирим. Ниједна од њих није била љута на мене, али су ми рекле да не би требало да се било коме јављам за време часа. Обећао сам да нећу, али једноставно не знам како да издржим, а да Је не поздравим, па макар и на часу. Трудићу се да то више не радим.
Кад се овако изнервирам, тражим од родитеља да ме воде негде, у шетњу или посластичарницу, понекад чак и да променим пут којим се враћам кући. То радим у нади да би ме шетња орасположила и смирила. На разне начине покушавам да се смирим, али ми то тешко иде, само о томе причам, и на то се осврћем, и постаје ми све горе и горе. Мама и тата ми кажу да, ако будем наставио овако да се нервирам, сви ћемо се разболети. Зашто то причају не знам, али пошто су они мишљења да то не би било добро за мене, потрудићу се да радим на томе како да смирим напетост.
У повратку кући смо отишли да за мене и моју сестру купимо галете, које много волим да једем. То ме је на неки начин смирило. Надам се да себи више нећу дозволити овако бурне реакције.
Дневник, 17.10.2015.
Данашњи дан је почео јако лепо. Наспавао сам се, био сам расположен, чак смо тата и ја за време доручка слушали рок музику. Пробудила се моја сестра, поздравили смо се, а онда сам се засладио и мало сурфовао по интернету. Све би било у реду да тата није рекао да иде у град и да ми сестра није рекла да ће читати лектиру. Тада је настао читав хаос.
Моја мама је на семинару, тата је отишао, сестра учила, а ја нисам имао шта да радим. Упорно сам кукао да ми је досадно, а сестра ми је давала разне предлоге шта бих могао да радим, међутим, мени се ништа од тога није свиђало, већ сам хтео да причам са њом.
Позвао сам маму и све јој испричао. Она ми је предложила да позовем једну рођаку да дође код мене на кафу, или да ја одем код ње. Обећао сам да ћу размислити. Замолио сам је, кад се врати, да идемо у посластичарницу, а она је рекла да ће то учинити, уколико не буде уморна.
Потом сам позвао једну другарицу из разреда да је питам да ли би хтела да дође код мене, а она ми је одговорила да иде на неки рођендан. Истог тренутка сам постао још лошије воље, јер нисам знао шта да радим – сви су заузети, само је мени досадно. Решио сам тако да одем у посету сестри од стрица, са којом сам се баш лепо дружио, и причао о школским данима. То ми је мало поправило расположење. Био сам код ње, све док моја сестра није спремила ручак.
Кад је дошло време за јело, отишао сам да једем, након чега сам мало засвирао на клавијатурама, неке лепе и старе рок песме. А онда ми је поново постало досадно.
Било како било, ја бих стварно желео да нађем начин да се не нервирам, или да ми не буде досадно. Желео бих да променим бурне реакције, али то једноставно не умем, то је јаче од мене, па ми нервирање и плакање много лакше иде него било шта друго.
Ипак, надам се да ће све бити у реду.
(…)
Текст “Зашто сам се изнервирао” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар