Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

У уводу приче о усамљености морамо поћи од констатације да је реч о још једној епидемији која озбиљно мучи савременог човека и која дотиче све генерације, независно од нивоа образовања, пола, итд, јер усамљени су и самци и они у партнерским заједницама, и жене и мушкарци. Епидемија вируса Covid-19 само је оголила проблем усамљености. Тај проблем заслужује такође епитет и размере ништа мање опасне епидемије која већ дуго мучи човечанство, а у чијем сузбијању нам засигурно неће помоћи никакве вакцине.

Усамљеност и самоћа

Велика је разлика између усамљености и самоће. Усамљеност је тежак и болан осећај неприпадања, непостојања, нереализације, одсуства љубави. Усамљеност је једна велика празнина која одзвања у души усамљене особе. У усамљеност можемо да упаднемо, а да ни сами нисмо свесни када смо и како упали у замку социјалне искључености и социјалне изолације, радијације као последице свакодневне велике количине примања најразличитијих (полу/дез)информација, доминантно негативних и без критичког односа према потреби да их меморишемо и када имају дневни рок.

Самоћа је увек ствар нашег избора, често је и пожељна и корисна, јер је од велике важности за успостављање психолошке равнотеже, добре везе и баланса са самим собом, посебно у важним, тешким и преломним тренуцима у животу када треба да се „саберемо“ и донесемо важне одлуке. Самоћа је ствар одлуке и потребе да будемо сами са собом. Она никада не траје као што „уме да траје“ усамљеност.

Заиста, зашто смо усамљени?

Због чега  је велика већина становника планете данас усамљена? Како се одбранити од усамљености? Да ли је усамљеност ипак неизбежна замка савременог света? Миленијалци су одрасли у дигиталном свету и нису стигли да искусе вредности и значај одрастања у интеракцији. Средња генерација је у сендвичу између обавеза према млађим и старијим генерацијама и тврди да не стиже да се бави дружењем и својим потребама. Старији се често изговорима да су уморни, да нису ником важни, да данас пада киша, а јуче је била велика врућина, да немају новца, фризуру, додатно појачавају своју социјалну изолацију као последицу објективне запостављености сениорских генерација, ниских финансијских могућности, изостанка подршке, лошег здравља…

Права историја усамљености почиње развојем поделе рада и у друштвима које је захватила индустријализација, тржишна утакмица, време када је новац уведен у свакодневни живот као материјална вредност и куповна моћ појединца. Још се Маркс залагао за теорију да већи степен поделе рада и повећање стручности радника може довести до смањења свеукупних вештина и до недостатка ентузијазма за њихов даљи рад и напредак, до дехуманизације самог рада и живота радника без обзира што је на тај начин подизана продуктивности и зарада. Он је овај процес описао као отуђење.

И заиста, виртуелна реалност у савременом свету показала се недовољном као пут у срећу, задовољство, љубав, толеранцију, ментално и физичко здравље, будући да је више него јасно да су усамљеност и депресија само неке од глобалних последица живота у којем су индустрија забаве, потрошње, информација и комуникација доминантни. Ту долазимо до апсурда да развој технике и технологије не успева да оствари директну корелацију са хуманом димензијом и бољитком по човека.

Како да лечимо своју усамљеност?

Али, оно што јесте добро у овој суморној слици јесте истина да решење постоји и да доступног, скоро бесплатног лека – има. Ако смо усамљени, сигурно би нам значило недостајуће друштво, али оно што често констатујемо на радионицама или индивидуалним разговорима јесте чињеница да лечење усамљености треба да иде у правцу трагања за собом, па тек онда за другим људима. Морамо бити ОК са собом да бисмо спремни ушли у нове односе.

Депресиван човек не верује у себе, смисао и снагу свог постојања, не верује да ће се поново радовати. Међутим, када започне трагање за нама самима, почеће и обрачун са изгубљеним смислом живота, трагање за новим животним радостима и животним циљевима.

Некада је довољна социјализација, активација, трагање за смисленим и правим контактима/људима, пратити своје потребе и осећања. Оно што никада не треба дозволити јесте дуго трајање усамљености које тако сигурно постаје „предсобље“ депресије и психосоматских тегоба и болести.

У разрешењу проблема усамљености клин који ће бар почети да демонтира лавиринте наше изолације, самоизолације и усамљености у којима живимо јесте и социотерапија – човек је човеку лек, разговор је такође бескрајно лековит, шетња са псом, гајење биљака, кафа са пријатељицом у башти неког ушушканог кафића, активности које бацају светло и енергију у нашу свакодневицу, а нас чине јачим, бољим, спремнијим за све што живот доноси или односи.

Успостављање баланса, умереније ослањање на технику и средстава за комуникацију и чешћа размена мисли и осећања „лицем у лице“- могу бити први корак за сваког од нас. А онда, корак по корак… Даље ка хуманијем животу у којем живимо једни са другима, знамо шта ми сами Или нама блиске особе желе или не желе, осећају, мисле.

Ми све то знамо, али смо заборавили или немамо времена, па одлажемо време за лечење усамљености која нас као маховина све више узима под своје. Протеклих недеља и месеци смо можда и могли да нађемо изговор у епидемиолошким мерама. Међутим, усамљеност је предковид проблем човечанства и, сигурно, још већи проблем у постковид времену које је пред нама.

Размислите о томе.

——-

Текст „Зашто смо усамљени?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.