Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
Други за мене кажу да имам кратак фитиљ. То у ствари значи да се брзо и лако изнервирам. Знам да има пуно људи који исто тако реагују. Примећујем да је другим људима необично када бурно реагујем, али највише због тога што им нису јасни разлози због чега сам се узнемирио. Такође, проблем представља и то што моје реакције дуго трају и што су прилично бурне, па други често не умеју да се снађу. Зато је добро што пишем овај текст и волео бих када би он помогао да ме боље разумеју.
Једна од ствари која ме много узнемирава је када некоме пошаљем поруку и предложим да се сретнемо или само желим да мало четујемо. Неко ми уопште не одговори, или ми каже да не може и то ме увек много повреди. Онда стално мислим на то, свима причам шта се догодило, и уместо да ме љутња полако пролази, ја будем све нервознији, љући. Тако се дешава да и по неколико дана будем узнемирен због оваквих ситуација, а другима је тешко да разумеју да вичем због нечега што се догодило пре недељу дана. Нарочито ми тешко пада да, када контактирам неког друга или другарицу, они ми обећају да ћемо се срести или причати неког одређеног дана, а онда се то ипак не деси. Моји родитељи ме теше и кажу да је можда тој особи нешто искрсло, или је једноставно заборавила, али има особа са којима се оваква ситуација поновила више пута. Питам се зашто ме ти људи лажу и зашто ми отворено не кажу да неће и не могу са мном да се виђају, односно, зашто мисле да ћу заборавити на њихово обећање.
Други разлог због кога се увек много узнемирим је када неко виче на мене. Некада не разумем зашто су викали, а некада се само увредим због тога. Моје реакције су онда прилично бурне и видим да се људи зачуде кад тако реагујем и питају ме због чега се тако понашам.
Једна таква ситуација је била у четвртој години средње школе. Наиме, требало је да радимо контролни из предузетништва. Желео сам пре часа да разговарам са једном другарицом, међутим она ми се обратила повишеним тоном: „Не могу, морам да учим“. Ја сам ово доживео као напад, па сам се увредио због тога. Још неке другарице су ми се обратиле повишеним тоном са „Ћути“, а одговорио сам „Ћути ти“. Толико сам се изнервирао да сам звао родитеље да ми помогну, а хтео сам са истим циљем да зовем и директора и разредну. Потом је ушла наставница, али ја сам био толико нервозан да сам рекао да не желим да радим задатак. Наставница је казала: „Немој ништа да се секираш.“ На крају сам ипак урадио контролни и добио добру оцену, али сам по обичају био узнемирен због читаве ове приче данима после тога.
Овакве ситуације ми се дешавају и на тренинзима. Док тренирамо, понекад размишљам о неким својим интересовањима, а мој тренер ми често каже: „Немој да размишљаш о њима.“ Међутим, једном нисам био довољно пажљив да слушам упутства па нисам могао да урадим вежбе које је професор очекивао, а нису ми се допали ни коментари неких другарица о мени. Тражио сам упутства од тренера, али је он викнуо: „Ако хоћеш да те стално неко води за руку, ништа нисмо напредовали“. Пошто га ценим и поштујем, нисам хтео ништа да му одговорим, али сам се увредио због његовог повишеног тона и хтео сам да напустим тренинг.
Такође, када родитељи или сестра викну на мене, ја се изнервирам и хоћу да се људима жалим на њих. Они ми често одговоре: „Не сме ништа да ти се каже. Стално се љутиш.“ Тада имам обичај да лупам ногама о под, да вичем и ја на њих, а понекад се и расплачем слушајући неку тужну песму, да ми буде лакше. Постоји једна пословица „Сузе су понекада лек за душу.“ Пошто оне нису најбоље решење, пробаћу ове проблеме да решим на неки други начин.
Кад се овакве ствари догоде, по цео дан враћам филм везан за тај догађај, само о њему причам и тешко ми је да се обуздам. Некада не могу ни да спавам. Заправо, хтео бих да људима јасно ставим до знања да не вичу на мене. Увек кад се то догоди, покушавам да им вратим истом мером, па онда настане свађа. Кад сам много љут, понекад их и увредим.
(…)
Текст “Имам кратак фитиљ” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
Оставите коментар