Имају ли особе са инвалидитетом право да буду тврдоглаве или је и то „специјална потреба“? : Инклузија

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

У књигама и филмовима ликови са инвалидитетом најчешће имају улогу дежурног злоће (Шекспиров Краљ Ричард III) или с друге стране, благе, повучене особе (млада Лаура у “Стакленој менажерији”). Као да су некада давно од неуништивог материјала исклесана два калупа за особе са инвалидитетом, писци и редитељи се и данас држе тог шаблона, шаљући тако у јавност сасвим погрешну и нереалну слику о некаквом црно-белом паралелном универзуму у коме особе са инвалидитетом живе.

Предрасуде које медији на овај начин показују заправо демонстрирају ставове друштва. Питање које се намеће је: због чега би неко био овакав или онакав само зато што се креће помоћу штака или инвалидских колица, што носи слушни апарат или има бели штап? Зар човек није човек, са свим својим особинама – и добрим и лошим?

Узмимо тврдоглавост за пример. Зашто би право на ову особину било ускраћено особама са инвалидитетом? Рецимо, у “Љубавнику Лејди Четерли”, чувеном љубавном роману о страственој вези између припадника радничке класе и жене из високог друштва, тврдоглавост превареног мужа, који демонтративно одбија да пристане на развод, се не приписује његовим осећањима према супрузи. Напротив, док љубавници доживљавају ватромет емоција, Клифорд Четерли, иначе корисник инвалидских колица, представљен је као асексуално биће, “јадан и осакаћени богаљ” лишен емоција, а и ако их покаже, оне се искључиво доводе у везу са његовим инвалидитетом.

За разлику од њега, главни ликови у роману Skallagrigg имају инвалидитет, али и широку лепезу осећања, нада, страхова, дилема. Млада Естер кроз своје поступке и уверења, јасно читаоцима ставља до знања да, без обзира што живи, како се можда некима чини, заштићено у породичном гнезду, зна шта жели, а шта не и тврдоглаво се за то бори. Чињеница је, ипак, да су, за живот какав води, осим њене личне упорности, кључни и одређени предуслови неопходни да би могла да своје жеље и потребе спроводи у пракси. Естер има приступачан дом, приступачан превоз, персоналне асистенте, доступне су јој и информационе технологије, а писац не занемарује ни финансијску сигурност. Естер живи испуњеним животом, а управо машина помоћу које се, пошто не може да говори, изражава куцајући, а затим и компјутер, имају кључну улогу, како у њеном приватном, тако и пословном животу с обзиром да се бави програмирањем и креирањем игрице Skallagrigg, мистерије на којој се књига и заснива.

Један од изузетно својеглавих филмских јунака са инвалидитетом је шармантни Френк Слејд, пензионисани слепи поручник у америчком римејку италијанског филма „Мирис жене“. На почетку са чашом у руци, непријатан и груб, доносећи током филма самостално одлуке о сваком свом наредном потезу, које се на моменте чак чине и неразумне, али су њему битне, заправо демонстрира у пракси принципе филозофије самосталног живота, а пре свега значај сервиса персоналне асистенције. Иако се тај термин не спомиње у филму, помало збуњени Чарли, младић коме је неопходан посао, па прихвата викенд ангажман – асистирање незгодном поручнику, управо обавља посао персоналног асистента у правом смислу те речи.

Између осталог, опет захваљући својој упорности, али и демонстрирајући своју интелигенцију и елоквентност, поручник Слејд помаже свом персоналном асистенту да остане у престижној школи пошто му прети избацивање. Осим тога, да се није тврдоглаво оглушио о Чарлијево упозорење да се налазе у ресторану у коме се не плеше, остали бисмо ускраћени за незаборавну сцену у којој Слејд, након што му персонални асистент опише изглед и координате сале, уз лаки флерт и препознатљиве тактове танга, плеше са младом и лепом гошћом ресторана.

Ни Форесту Гампу у истоименом филму, као ни поручнику Дену, не мањка тврдоглавости. Форест се не обазире на “наредбе” свог надређеног, да га, рањеног, остави да сконча у вијетнамским шумама. Да је то учинио, не бисмо видели тог истог поручника Дена, како се из запуштеног, нервозног и тврдоглавог ветерана са инвалидитетом, с временом развија у задовољног човека и на приватном и на пословном плану.

У 21. век улазимо уз помало разочаравајућу чињеницу да је мењање људске свест понекад заиста Сизифов посао, што демонстрира Клинт Иствуд, као редитељ филма „Девојка од милион долара“. Патетична прича о девојци у успону боксерске каријере, која, након повреде током меча, постаје особа са тешким телесним инвалидитетом, и у потпуном нескладу са јаким карактером приказаним до тог тренутка, тражи од тренера да јој „скрати муке“, што он, тешка срца и уз много гриже савести, на крају и чини убрзигавши јој смртоносну ињекцију, поткрепљује још увек присутне ставове да је живот са инвалидитетом безвредан и недостојан људског бића. Ипак, право на еутаназију није “специјална потреба” већ озбиљно питање о коме се воде дебате у целом свету, а право на избор – свидео се он нама или не – је једно од основних људских права које припада свим људима. Зато се може поставити и питање: да је тренер одбио да јој услиши жељу, да ли би то био још један пример кршења људских права?

Показујући да умеју да доносе тешке одлуке, да воле, буду добри пријатељи, штите драге особе, покрену посао, зараде, да се љуте и, коначно, буду тврдоглави као и сви људи, ови ликови, иако књижевни/филмски, су доказ да особе са инвалидитетом ни у уметности, а ни у стварности, не живе на пустом острву, већ чине део комплексног друштвеног мозаика.

Не, немамо посебне, а ни исте потребе, већ обичне човечије емоције и широк спектар способности. Разликујемо се међусобно и физички и по карактеру колико и сви остали људи. И да – припадају нам сва људска права која припадају свим људским бићима, али да бисмо живели квалитетним животом, потребно је не друштво у коме ћемо живети од милостиње и зависити од туђе помоћи, већ друштво једнаких могућности у коме ћемо моћи да идемо где пожелимо, кад пожелимо, да радимо шта желимо, да се бавимо чиме желимо. па чак и да се “тврдоглавимо” ако нам тако дође, а све то уз персоналне асистенте, рампе и лифтове, адаптирана комби возила, информационе технологије, приступачне информације…

(…)

Текст “Имају ли особе са инвалидитетом право да буду тврдоглаве или је и то ‘специјална потреба’?” Јелене Милошевић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.