Vlada Republike Srbije
Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)
U knjigama i filmovima likovi sa invaliditetom najčešće imaju ulogu dežurnog zloće (Šekspirov Kralj Ričard III) ili s druge strane, blage, povučene osobe (mlada Laura u “Staklenoj menažeriji”). Kao da su nekada davno od neuništivog materijala isklesana dva kalupa za osobe sa invaliditetom, pisci i reditelji se i danas drže tog šablona, šaljući tako u javnost sasvim pogrešnu i nerealnu sliku o nekakvom crno-belom paralelnom univerzumu u kome osobe sa invaliditetom žive.
Predrasude koje mediji na ovaj način pokazuju zapravo demonstriraju stavove društva. Pitanje koje se nameće je: zbog čega bi neko bio ovakav ili onakav samo zato što se kreće pomoću štaka ili invalidskih kolica, što nosi slušni aparat ili ima beli štap? Zar čovek nije čovek, sa svim svojim osobinama – i dobrim i lošim?
Uzmimo tvrdoglavost za primer. Zašto bi pravo na ovu osobinu bilo uskraćeno osobama sa invaliditetom? Recimo, u “Ljubavniku Lejdi Četerli”, čuvenom ljubavnom romanu o strastvenoj vezi između pripadnika radničke klase i žene iz visokog društva, tvrdoglavost prevarenog muža, koji demontrativno odbija da pristane na razvod, se ne pripisuje njegovim osećanjima prema supruzi. Naprotiv, dok ljubavnici doživljavaju vatromet emocija, Kliford Četerli, inače korisnik invalidskih kolica, predstavljen je kao aseksualno biće, “jadan i osakaćeni bogalj” lišen emocija, a i ako ih pokaže, one se isključivo dovode u vezu sa njegovim invaliditetom.
Za razliku od njega, glavni likovi u romanu Skallagrigg imaju invaliditet, ali i široku lepezu osećanja, nada, strahova, dilema. Mlada Ester kroz svoje postupke i uverenja, jasno čitaocima stavlja do znanja da, bez obzira što živi, kako se možda nekima čini, zaštićeno u porodičnom gnezdu, zna šta želi, a šta ne i tvrdoglavo se za to bori. Činjenica je, ipak, da su, za život kakav vodi, osim njene lične upornosti, ključni i određeni preduslovi neophodni da bi mogla da svoje želje i potrebe sprovodi u praksi. Ester ima pristupačan dom, pristupačan prevoz, personalne asistente, dostupne su joj i informacione tehnologije, a pisac ne zanemaruje ni finansijsku sigurnost. Ester živi ispunjenim životom, a upravo mašina pomoću koje se, pošto ne može da govori, izražava kucajući, a zatim i kompjuter, imaju ključnu ulogu, kako u njenom privatnom, tako i poslovnom životu s obzirom da se bavi programiranjem i kreiranjem igrice Skallagrigg, misterije na kojoj se knjiga i zasniva.
Jedan od izuzetno svojeglavih filmskih junaka sa invaliditetom je šarmantni Frenk Slejd, penzionisani slepi poručnik u američkom rimejku italijanskog filma „Miris žene“. Na početku sa čašom u ruci, neprijatan i grub, donoseći tokom filma samostalno odluke o svakom svom narednom potezu, koje se na momente čak čine i nerazumne, ali su njemu bitne, zapravo demonstrira u praksi principe filozofije samostalnog života, a pre svega značaj servisa personalne asistencije. Iako se taj termin ne spominje u filmu, pomalo zbunjeni Čarli, mladić kome je neophodan posao, pa prihvata vikend angažman – asistiranje nezgodnom poručniku, upravo obavlja posao personalnog asistenta u pravom smislu te reči.
Između ostalog, opet zahvaljući svojoj upornosti, ali i demonstrirajući svoju inteligenciju i elokventnost, poručnik Slejd pomaže svom personalnom asistentu da ostane u prestižnoj školi pošto mu preti izbacivanje. Osim toga, da se nije tvrdoglavo oglušio o Čarlijevo upozorenje da se nalaze u restoranu u kome se ne pleše, ostali bismo uskraćeni za nezaboravnu scenu u kojoj Slejd, nakon što mu personalni asistent opiše izgled i koordinate sale, uz laki flert i prepoznatljive taktove tanga, pleše sa mladom i lepom gošćom restorana.
Ni Forestu Gampu u istoimenom filmu, kao ni poručniku Denu, ne manjka tvrdoglavosti. Forest se ne obazire na “naredbe” svog nadređenog, da ga, ranjenog, ostavi da skonča u vijetnamskim šumama. Da je to učinio, ne bismo videli tog istog poručnika Dena, kako se iz zapuštenog, nervoznog i tvrdoglavog veterana sa invaliditetom, s vremenom razvija u zadovoljnog čoveka i na privatnom i na poslovnom planu.
U 21. vek ulazimo uz pomalo razočaravajuću činjenicu da je menjanje ljudske svest ponekad zaista Sizifov posao, što demonstrira Klint Istvud, kao reditelj filma „Devojka od milion dolara“. Patetična priča o devojci u usponu bokserske karijere, koja, nakon povrede tokom meča, postaje osoba sa teškim telesnim invaliditetom, i u potpunom neskladu sa jakim karakterom prikazanim do tog trenutka, traži od trenera da joj „skrati muke“, što on, teška srca i uz mnogo griže savesti, na kraju i čini ubrzigavši joj smrtonosnu injekciju, potkrepljuje još uvek prisutne stavove da je život sa invaliditetom bezvredan i nedostojan ljudskog bića. Ipak, pravo na eutanaziju nije “specijalna potreba” već ozbiljno pitanje o kome se vode debate u celom svetu, a pravo na izbor – svideo se on nama ili ne – je jedno od osnovnih ljudskih prava koje pripada svim ljudima. Zato se može postaviti i pitanje: da je trener odbio da joj usliši želju, da li bi to bio još jedan primer kršenja ljudskih prava?
Pokazujući da umeju da donose teške odluke, da vole, budu dobri prijatelji, štite drage osobe, pokrenu posao, zarade, da se ljute i, konačno, budu tvrdoglavi kao i svi ljudi, ovi likovi, iako književni/filmski, su dokaz da osobe sa invaliditetom ni u umetnosti, a ni u stvarnosti, ne žive na pustom ostrvu, već čine deo kompleksnog društvenog mozaika.
Ne, nemamo posebne, a ni iste potrebe, već obične čovečije emocije i širok spektar sposobnosti. Razlikujemo se međusobno i fizički i po karakteru koliko i svi ostali ljudi. I da – pripadaju nam sva ljudska prava koja pripadaju svim ljudskim bićima, ali da bismo živeli kvalitetnim životom, potrebno je ne društvo u kome ćemo živeti od milostinje i zavisiti od tuđe pomoći, već društvo jednakih mogućnosti u kome ćemo moći da idemo gde poželimo, kad poželimo, da radimo šta želimo, da se bavimo čime želimo. pa čak i da se “tvrdoglavimo” ako nam tako dođe, a sve to uz personalne asistente, rampe i liftove, adaptirana kombi vozila, informacione tehnologije, pristupačne informacije…
(…)
Tekst “Imaju li osobe sa invaliditetom pravo da budu tvrdoglave ili je i to ‘specijalna potreba’?” Jelene Milošević u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar