Влада Републике Србије
Пише: Богић Морачанин (25), пољопривредник из Велике Жупе, Пријепоље
Моје име је Богић Морачанин и ја сам поносни члан некада шесточлане породице. Сада нас, на нашу велику радост, има много више. Иако више не живимо сви заједно, још увек смо јако везани једни за друге. Још увек зависимо од узајамне подршке, а сваки индивидуални успех доживљавамо као велику победу целе породице. Тренутно, са родитељима и млађом сестром живим у породичној кући у Пријепољу, на имању које смо наследили од бабе и деде. Данас себе видим као талентованог, образованог и посвећеног младића. Чврсто верујем у своје способности јер су оне резултат моје одлуке и животних избора. Међутим, неке одлуке једноставно будемо приморани да донесемо, иако то истински не желимо. Једна од таквих одлука била је и одлазак из нашег породичног дома на Косову. Сећате се оне ’99. године и времена НАТО агресије? Тада су моји родитељи донели једини могући избор како би нас заштитили. Била је то тешка одлука јер смо иза себе остављали живот који смо волели и градили годинама. Нажалост, нисмо били једини који су донели одлуку да оставе све и одселе се. Ово је био први велики шамар који ме је тргнуо из бајковитог детињства у врло ружну, наметнуту реалност.
Наш одлазак са Косова, осим толико силно прижељкиване слободе, донео нам је и прелепо, велико имање препуно зеленила и разноврсног воћа. Иако првих десетак година памтим као време великих одрицања, пожртвовања, повремено и оскудице, морам да признам да је живот поново почињао да буде леп. Захваљујући великом труду и преданом раду мојих родитеља, имање је постало наша „барка спаса”. Највећи део хране узгајали смо на плодном имању. Сећам се да смо увек имали пун подрум најукусније зимнице коју смо сами спремали. Касније, како смо одрастали, трошкови школовања су вртоглаво расли и пред нама се нашао нови изазов. Али, погађате и сами, имање нам је и овога пута прискочило у помоћ. За пар година успели смо да обновимо велики део старог воћњака, саградили пластенике и већ имали мали малињак који се показао као врло добра идеја. И тако смо, на велику радост мојих родитеља, моје две сестре, брат и ја успели да од основних школа стигнемо до факултета и успешно их завршимо. Иако је зарада била мала, била је кључна за наш опстанак. Али идеја је била одлична. То је оно што смо напослетку сви закључили. А како смо временом постајали свеснији својих способности, расла је и жеља за успехом. Зашто не бисмо отишли корак даље и покренули бизнис на плодном имању? Укратко речено, нисмо имали почетни капитал.
Још увек смо били у тешкој финансијској ситуацији и бизнис идеја је годинама лежала на папиру и чекала. По свему судећи, чекала је Наду, дивну госпођу која заступа Фондацију “Ана и Владе Дивац”. Када смо сасвим случајно налетели на конкурс, одлучили смо да се пријавимо, и били смо сумњичави. А онда, након краћег периода, јавили су нам да се наша идеја разматра, а касније и да смо добитници средстава фондације Дивац. Тада се заиста све променило. Када је госпођа Нада стигла код нас, сусрели смо се са великим разумевањем и подршком – управо оним што нам је било најпотребније. Захваљујући грађевинском материјалу који смо добили започели смо изградњу једног дела објекта који ће служити као остава за сировине и готове производе са нашег имања. Наша идеја је да покренемо мини погон за производњу зимнице и сушење воћа, поврћа и лековитог биља. Али то није све. Када сам се убрзо након ове донације пријавио код још једне организације, чињеница да фондација Дивац стоји иза наше идеје и да нам је пружила несебичну помоћ изазвала је одушевљење и на том конкурсу и допринела њиховој вери у успех нашег бизниса. Зато су одлучили да нам помогну и одобре средства за већи део опреме која ће нам бити потребна. Сада када имамо довољно велику оставу, планирамо да повећамо производњу поврћа. Увелико проширујемо засаде шљива, вишњи, купина и малина. Рецепти су спремни и чекају прилику да се докажу, баш као и цела моја породица.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар