Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
У детињству ми је Петар Пан био омиљена бајка у категорији бајки без принцеза. Вечитом дечаку у зеленом највише сам завидела што може да лети, али ми се није допадало што му стално прети опасност од страшног Капетана Куке. Никако ми није било јасно зашто овај чувени злоћа ствара толику тензију Петру и његовом друштву.
Стрипове нисам читала, мада сам волела да гледам стрип јунаке на биоскопском платну. Не знам да ли због глумачког умећа и убедљивости Џека Николсона и Денија Девита, али Бетменови највећи непријатељи Џокер и Пингвин, њихови злочиначки умови, неуморни покушаји да створе хаос око себе и застрашујући порив да убијају деловали су ми врло упечатљиво.
У филму “300″, Ефијалт ми је био сумњив од прве сцене…и заиста: издао је Спартанце пошто му Леонида није дозволио да учествује у бици зато што би представљао слабу тачку у ратној формацији.
Хорор приче о доктору Франкештајну и чудовишном бићу које напада и убија наоколо биле су ми језиве, а од Фредија Кругера који прогања и касапи остале ликове дуго сам и сама имала кошмаре.
Док смо на факултету обрађивали Шекспирова дела, чинило ми се да нема суровијег и властохлепнијег краља од Ричарда III. Као да је писац решио да од свих раскошних ликова које је стварао, баш Ричарду натовари највише убистава, беса и мржње.
У популарном “Да Винчијевом коду” главни злочинац није видљив од почетка. Ден Браун је вешто замрсио причу, тако да читалац тек пред крај открива да осталим протагонистима живот загорчава ни мање ни више него најпознатији историчар Грала на свету Ли Тибинг.
Колико год да се ови негативци међусобно разликују, било да је то јунак из бајке, стрипа, литературе или филма, по неписаном правилу, најдоминантнији део карактера им је – физичка различитост. Тако највећи непријатељ Петра Пана има куку уместо руке, Пингвин пераја, Џокер велики ожиљак у облику језивог осмеха, Ефијалт има грбу и храмље, од чудовишта др Франкештајна, описаног као грешка, сви зазиру и беже због његовог „одбојног“ изгледа, док Фреди Кругер има изгорело лице и ножеве уместо прстију.
Чак и тамо где историјски подаци кажу да одређени лик није имао инвалидитет, писац свом негативцу додаје грбу, као што је то урадио Шекспир са Ричардом III, представљајући га као човека за којим и пси лају зато што их плаши њихов изглед.
Ден Браун је само један од примера који показује да клишеи о особама са инвалидитетом настали у далекој прошлости опстају и у 21. веку. Истина, Ли Тибинг поседује интелектуалне особине за сваку похвалу, али има протезе и хода уз помоћ штака.
Писци/редитељи као да подразумевају да инвалидитет са собом обавезно носи бес, огорченост на цео свет и изнад свега жељу за осветом. Друга крајност у коју одлазе је стварање повучених, емоционално нестабилних ликова, којима је неопходан неко да доноси одлуке уместо њих, да их штити, лечи, смести у институцију, али о њима можемо неком другом приликом.
Пошто људи све мање имају времена и воље да читају између редова, нереална слика о особама са инвалидитетом се из медија преноси на свакодневницу и друштво у коме живимо. Тако се многи људи и данас збуне када им се дете истргне из руке и приђе да додирне точак или кочницу на инвалидским колицима, има оних који су убеђени да се особама са инвалидитетом живот своди искључиво на одласке код лекара, затим оних који се диве нашем осмеху, енергији, храбрости или интелекту, тапшу нас по рамену кад завршимо школе…
(…)
Текст “Инвалидност у црно-белом свету културе” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар