Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Иване Васиљевић на 22. Београдском Ignite-у “Укључи се!” (21. октобар 2013., Mixer House, Београд)

Ја сам Ивана Васиљевић и идем у први разред ОШ „Уједињене нације“ у Београду. Званично, тамо сам у улози учитељице, али волим да кажем да тренутно имам 16 учитеља и 12 учитељица. Незванично, верујем да је професија учитеља/учитељице или мисија или се не исплати.

Од 2005. године учествовала сам у различитим (про)инклузивним пројектима. То је моја лична и професионална тема: инклузивна школа у име инклузивног друштва. Чврсто верујем у инклузију, и то као сет особина, врлина, знања, умења… која човека чине човеком. Инклузија је неодвојиви део људскости, човечности.

Који су моји мотиви да живим инклузију, тј. да живим живот по инклузији? (…) Моја лична мотивација, од тренутка када сам крочила у школу у улози учитељице, била је да покушам да пронађем тачне начине учења за све ученике, без обзира да ли имају тешкоћа у развоју, да ли су из такозваних осетљивих група или не. Да потребе мојих ученика задовољим на најбољи могући начин, улажући личне капацитете као учитељица и као човек. Јер, када говоримо о деци са тешкоћама у развоју у редовном систему образовања, морамо да мислимо о томе да она не могу да опстану у школи у којој нису правилно препозната и подржана.

То значи да је на мени, као учитељици, да применим све могуће облике подршке, попут: прилагођавања наставних садржаја, планова, програма; изграђивања различитих стратегија учења; промене начина испитивања и томе слично. Многа деца у оквиру редовног система – за коју се не би направиле овакве врсте невидљве подршке – заиста не би успела у школи, била би крајње осујећена и некако поништена као личности, а самим тим бих дозволила и лично самопоништење, што ми је потпуно недопустиво. (…) Многе колеге стрепе да не погреше, а ја мислим да не постоје грешке које се не могу исправити ако нешто покушавате. Занемаривање деце којој је потребна додатна образовна подршка јесте, заправо, највећа грешка која може да се догоди, а бављење једноставно мора да доведе до успеха!

Ја нисам ни лекар ни терапеут, нисам ни родитељ, ја сам учитељица. Трудим се да будем негујућа учитељица – да све личне и професионалне капацитете за учење мојих ђака ставим у функцију онога што јесте учење за живот. Надасве верујем у то да су животне вредности много важније од наставних планова и програма и да је то оно што је моја примарна улога. Деца на узрасту са којим радим превасходно уче по моделу, а ја сам њихов први модел када је реч о инклузивној школи. Трудим се да им дајем пример достојан мене као учитељице, како би у мом одељењу свакодневно сијало сунце и како би ова деца (…) променила нешто у нашем друштву. А она то већ чине.

Заиста верујем да не постоји прогресивније окружење за развој деце него што је само дечије окружење. Група вршњака може да учини за дете оно што не може ниједан терапеут, институција, стручњак… Јер, сасвим је природно и логично бити у окружењу вршњака, ту се целокупна личност детета потпуно развија на најплеменитије, најпосебније и најбоље начине. Капацитети за учење су свуда око нас, ресурси за учење јесу сви и све што нас окружује и ја их у великој мери користим (…): то су људи које познајемо – у улози гостујућих предавача, догађаји у граду којима можете присуствовати са децом и учинити њихов живот богатијим, научити их стварима којима школа не стиже довољно да се бави.

Инклузија је тимски спорт и свако од нас има своје место у тој причи (…). Свако од нас треба да пронађе то своје место, да би прича заживела на тачан начин. Из угла учитељице, рећи ћу: изволите, нека свако уради свој домаћи задатак!

***

У оквиру активности којима је обележен Међународни дан борбе против сиромаштва, Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије је, у сарадњи са удружењем “Србија у покрету”, организовао 22. Belgrade Ignite “Укључи се!”, који је за тему имао социјално укључивање. Ово изузетно посећено издање београдског Ignite-а одржано је 21. октобра 2013. године у Mixer House-у (Карађорђева 46), а десеторо сјајних инспиративних људи је, уз превод на знаковни језик, говорило о инклузивном образовању, активизму и предузетништву младих, социјалном укључивању маргинализованих група (деце улице, азиланата и осуђеника), борби против трговине људима, солидарности и превазилажењу тешкоћа са којима се суочавају особе с инвалидитетом и деца са сметњама у развоју. Посетиоци Belgrade Ignite-а су у галерији Mixer House-а могли да погледају и изложбу плаката који су пристигли на конкурс “Сиромаштво – ре:акција?”, који су расписали магазин ЛицеУлице и Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва.

Ивана Васиљевић је професорка разредне наставе из Београда. Дипломирала на Учитељском факултету Универзитета у Београду. Више од десет година живи живот Школе. Верује да је Ј. А. Коменски дао најобухватнију дефиницију школе: Школе су фабрике светлости! Светлост Школе која свесно негује инклузивне принципе, по њој, сија на најјаче, најлепше и најпосебније. Активно учествује у различитим (про)инклузивним пројектима (не)владиног сектора који се односе на развој инклузивне школе и инклузивног друштва од 2005. године. Верује у Деда Мраза. Ивана Васиљевић пише за Блог о социјалном укључивању.