Транскрипт говора Драгане Малиџан Винкић на 29. Belgrade Ignite-у “Укључи се 2” (21. октобар 2014., Mixer House, Београд)
Радим у Основној школи “Исидора Секулић” у Панчеву и ученицима од V до VIII разреда предајем српски језик. Јако волим свој посао, мада ми у почетку уопште није било лако. Када сам пре осам година почела да радим, прво са чим сам се сусрела у својој учионици биле су различитости које је било немогуће ставити у нефлексибилни разредно-часовни оквир и остварити План и програм који се није мењао деценијама. Од мене се очекивало да се уклопим у тај оквир, а све потешкоће на које сам наилазила у раду са ученицима превазилазила сам интуитивно, импровизујући и ослушкујући потребе својих ученика, јер је то био једини начин да се све те разлике помире. Три године касније, када је инклузивно образовање коначно почело системски да се уводи, добила сам потврду својих интуитивних настојања. Инклузија је много утицала на мој живот. Пре свега, боље сам разумела себе, своју породицу, своје колеге, и оно што је најважније у мом послу – своје ученике.
Ја сам отишла неколико корака даље од очекиваних у инклузији и схватила сам колико је она важна. Узела сам активно учешће у едукацији колега, писању пројеката, ширењу примера добре праксе, а данас сам срећна што имам и блог на ту тему. Осим тога, предајем српски језик, а језик – као основно средство комуникације – јесте све оно што нас окружује; то сам схватила као предност у својој настави, мешала сам се у све предмете и тако своју наставу чинила квалитетнијом и приступачнијом свим ученицима, без обзира на индивидуалне разлике. Пригрлила сам и предности XXI века, па сам интегрисала нове технологије у своју наставу, не бих ли ученицима омогућила да раде у складу са својим способностима и што лакше савладају језик, писмо, правопис, комуникацију уопште… Резултат оваквог односа према настави Српског језика довео је до тога да ученици радо долазе на мој час, међусобно добро сарађују и добро се осећају у својој кожи, посебно од тренутка кад сам им дозволила да користе смарт телефоне, таблете, лаптопове, и кад смо наставу проширили ван учионице, преко друштвених мрежа.
Саму наставу организујем у договору са ученицима, кроз мале месечне пројекте у оквиру којих се трудимо да се увежемо са што више предмета. Циљ ми је да се ученици континуирано изражавају на различите начине. Тако ми лекције сликамо, глумимо, певамо, заједно правимо презентације, плакате, стрипове, пишемо заједно и представе у којима они глуме, а представе се баве управо проблемима њиховог доба. Овакав однос према настави омогућио ми је да се изборим са највећим изазовима: пре свега са мотивацијом ученика, потом да им приближим свој предмет, да га учиним интересантнијим, доступнијим, смисленијим, и да повећам улогу ученика у настави.
Инклузивно образовање је изузетно важно. Оно је заиста омогућило да свако дете има место у мојој учионици, без обзира да ли се и образује инклузивно. И кад мало боље размислите, инклузија је за све нас, јер сви имамо своје потребе, специфичности, таленте, дарове, али и ограничења.
Иако после пет година инклузивно образовање није заживело у пуном облику, треба поменути зашто је оно важно и које су добробити које оно доноси. За појединца, осим доступности образовања, то је и осећај прихваћености и припадности друштву, без обзира на различитост коју носи у себи. За само образовање, то је могућност да се растеретимо крутих оквира образовања, да добијемо знања која су животно применљива, да постоји боља повезаност између колега, нивоа образовања. За друштво, то је сензитивисаност на различитости, функционални чланови друштва, квалитетније, хуманије друштво, и на самом крају – лепша будућност, како за нашу децу, тако и за све нас.
***
Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије је и 2014. године, у сарадњи са удружењем “Србија у покрету”, обележио Међународни дан борбе против сиромаштва успешном реализацијом Београдског Ignite-а посвећеног темама социјалног укључивања. Тако је 29. Belgrade Ignite под насловом “Укључи се 2” – одржан 21. октобра 2014. године у београдском Mixer House-у – био прилика да се бројни присутни гледаоци инспиришу на борбу против предрасуда кроз петоминутне наступе осам сјајних презентерки које се свакодневно суочавају са разноврсним изазовима инклузије. Публика је, уз превод на знаковни језик, могла да сазна више о темама бриге о старијима, самохраног родитељства, социјалног предузетништва, социјалног укључивања након излечења од болести зависности, инклузије младих са проблемима у понашању, инклузивног образовања, живота особа с инвалидитетом, активизма и солидарности.
Драгана Малиџин Винкић је професорка српског језика која се после студија вратила у своју Основну школу “Исидора Секулић” у родном Панчеву. Одбила је да одрасте, ужива у раду с децом, са њима учи, пише, глуми, такмичи се. Две хиљаде девете године почиње да се бави и едуковањем одраслих и од тада покушава да им објасни да је инклузија потреба друштва. Главна мисија јој је описмењавање и разбијање предрасуда и страхова у раду са људима који се наизглед разликују. Драгана Малиџан Винкић пише за Блог о социјалном укључивању.
Оставите коментар