Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Кажу: “Зови ме лонцем само ме немој разбити”. Ипак, како ће вас неко назвати није једино битно и можда није најбитније, али није ни свеједно! Ставови друштва према особама са инвалидитетом се, између осталог, рефлектују кроз језик и начин изражавања, а како су се мењали показују управо изрази који су се некада користили и који су данас у употреби када се говори о особама са инвалидитетом. Многи од њих су настали из страха од непознатог, сујеверја или као последица незнања, инвалидност се везивала за болест, а термини као што су болестан, немоћан, богаљ, болесник и слично су предрасуде само подстицали.

Током средњег века су у употреби били термини “немоћни” и “прокажени”, а са великим богињама, пошто је једна од последица био инвалидитет, и “осакаћени”, “нагрђени” или “нечастни”.

Педагошки радници су за децу са инвалидитетом користили термине “абнормална” или “дефектна” деца.

У 20. веку особе са инвалидитетом су називане “слабомоћнима” док су се неки и потписивали као “радни” или “ратни” инвалиди, као да је то занимање или нека посебна група људи.

Надимци и презимена настали као последица ругања, као што су Грба, Глуваковић, Ћорић, Ћопа, постоје и данас.

Нови век је доба када се много прича о политичкој коректности, али је инвалидност једно од поља где њена примена у пракси иде споро. Ово се може делом објаснити чињеницом да се патетика увек “добро продавала” у медијима и широј јавности, а особе, нарочито деца са инвалидитетом, су у том смислу и више него “погодна” сфера деловања. Тако недовољно информисаном свету “прикован/везан за колица” звучи сензационалистички, “инвалидно лице” стручно, “особе са посебним потребама” помпезно, а “хендикеп” интернационално, док су заправо ови изрази непрецизни, чак апсурдни и стварају конфузију код самих особа са инвалидитетом и у целокупном друштву.

Синтагма “прикован/везан за колица” акценат баца на пасивност и немоћ, а поставља се и питање: “Како су то приковани? Чиме?”.

“Инвалидно лице” или “инвалид” значили би да та особа мање вреди.

Ни толико популаран термин “особа са посебним потребама” нема много смисла, с обзиром да на питање које су то “посебне” потребе особа са инвалидитетом, а да их немају сви људи, нико није успео да одговори. Начин задовољавања потреба јесте другачији, али сама потреба (устајање из кревета, умивање, туширање, одлазак у школу, на посао, у продавницу, ресторан и слично) је иста као и код свих других људи.

“Хендикеп” може имати много шире значење од оног који има реч “инвалидитет”: особа која се налази у друштву странаца чији језик не говори, може се осећати “хендикепираном” зато што не разуме разговор, без обзира на то да ли има или нема инвалидитет.

Речи слепац, глуваћ, идиот, болид, ретард и слично су, једноставно речено, увредљиве.

Суштина је у томе да одређена особа има инвалидитет као само једну од својих разних карактеристика које има свако људско биће. Израз “особа са инвалидитетом” све то у себи носи и зато га покрет особа са инвалидитетом сматра најадекватнијим.

Медији и у овом сегменту наших живота имају приличан утицај. Читањем текстова у разним врстама медија, свесно или несвесно, људи усвајају одређене термине, нарочито ако се упорно понављају.

Можда не звуче атрактивно, али позитивни примери су наслови типа “Међународни дан особа са инвалидитетом”, “БусПлус: Андроид апликација за путнике са инвалидитетом”,  “Фестивал филмова на тему инвалидности”, “Бициклисти са инвалидитетом у суботу на државном првенству” итд.

Међутим, ваљда у борби за што већим бројем читалаца/гледалаца, новинари се довијају на различите начине да привуку пажњу, тако да се чешће одлучују за сензационалистичке наслове, као на пример: “Зверска пљачка инвалида” или “Исповест девојке са ретком болешћу: У Србији не могу да живим достојанствено као инвалид”.

(…)

Текст “Испеци, па реци – инвалидност, језик и медији” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.