Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Kažu: “Zovi me loncem samo me nemoj razbiti”. Ipak, kako će vas neko nazvati nije jedino bitno i možda nije najbitnije, ali nije ni svejedno! Stavovi društva prema osobama sa invaliditetom se, između ostalog, reflektuju kroz jezik i način izražavanja, a kako su se menjali pokazuju upravo izrazi koji su se nekada koristili i koji su danas u upotrebi kada se govori o osobama sa invaliditetom. Mnogi od njih su nastali iz straha od nepoznatog, sujeverja ili kao posledica neznanja, invalidnost se vezivala za bolest, a termini kao što su bolestan, nemoćan, bogalj, bolesnik i slično su predrasude samo podsticali.

Tokom srednjeg veka su u upotrebi bili termini “nemoćni” i “prokaženi”, a sa velikim boginjama, pošto je jedna od posledica bio invaliditet, i “osakaćeni”, “nagrđeni” ili “nečastni”.

Pedagoški radnici su za decu sa invaliditetom koristili termine “abnormalna” ili “defektna” deca.

U 20. veku osobe sa invaliditetom su nazivane “slabomoćnima” dok su se neki i potpisivali kao “radni” ili “ratni” invalidi, kao da je to zanimanje ili neka posebna grupa ljudi.

Nadimci i prezimena nastali kao posledica ruganja, kao što su Grba, Gluvaković, Ćorić, Ćopa, postoje i danas.

Novi vek je doba kada se mnogo priča o političkoj korektnosti, ali je invalidnost jedno od polja gde njena primena u praksi ide sporo. Ovo se može delom objasniti činjenicom da se patetika uvek “dobro prodavala” u medijima i široj javnosti, a osobe, naročito deca sa invaliditetom, su u tom smislu i više nego “pogodna” sfera delovanja. Tako nedovoljno informisanom svetu “prikovan/vezan za kolica” zvuči senzacionalistički, “invalidno lice” stručno, “osobe sa posebnim potrebama” pompezno, a “hendikep” internacionalno, dok su zapravo ovi izrazi neprecizni, čak apsurdni i stvaraju konfuziju kod samih osoba sa invaliditetom i u celokupnom društvu.

Sintagma “prikovan/vezan za kolica” akcenat baca na pasivnost i nemoć, a postavlja se i pitanje: “Kako su to prikovani? Čime?”.

“Invalidno lice” ili “invalid” značili bi da ta osoba manje vredi.

Ni toliko popularan termin “osoba sa posebnim potrebama” nema mnogo smisla, s obzirom da na pitanje koje su to “posebne” potrebe osoba sa invaliditetom, a da ih nemaju svi ljudi, niko nije uspeo da odgovori. Način zadovoljavanja potreba jeste drugačiji, ali sama potreba (ustajanje iz kreveta, umivanje, tuširanje, odlazak u školu, na posao, u prodavnicu, restoran i slično) je ista kao i kod svih drugih ljudi.

“Hendikep” može imati mnogo šire značenje od onog koji ima reč “invaliditet”: osoba koja se nalazi u društvu stranaca čiji jezik ne govori, može se osećati “hendikepiranom” zato što ne razume razgovor, bez obzira na to da li ima ili nema invaliditet.

Reči slepac, gluvać, idiot, bolid, retard i slično su, jednostavno rečeno, uvredljive.

Suština je u tome da određena osoba ima invaliditet kao samo jednu od svojih raznih karakteristika koje ima svako ljudsko biće. Izraz “osoba sa invaliditetom” sve to u sebi nosi i zato ga pokret osoba sa invaliditetom smatra najadekvatnijim.

Mediji i u ovom segmentu naših života imaju priličan uticaj. Čitanjem tekstova u raznim vrstama medija, svesno ili nesvesno, ljudi usvajaju određene termine, naročito ako se uporno ponavljaju.

Možda ne zvuče atraktivno, ali pozitivni primeri su naslovi tipa “Međunarodni dan osoba sa invaliditetom”, “BusPlus: Android aplikacija za putnike sa invaliditetom”,  “Festival filmova na temu invalidnosti”, “Biciklisti sa invaliditetom u subotu na državnom prvenstvu” itd.

Međutim, valjda u borbi za što većim brojem čitalaca/gledalaca, novinari se dovijaju na različite načine da privuku pažnju, tako da se češće odlučuju za senzacionalističke naslove, kao na primer: “Zverska pljačka invalida” ili “Ispovest devojke sa retkom bolešću: U Srbiji ne mogu da živim dostojanstveno kao invalid”.

(…)

Tekst “Ispeci, pa reci – invalidnost, jezik i mediji” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.