Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Процењује се да се код 6-10% популације после 65 године старости развија деменција. Деменције нису саставни део нормалног старења, већ увек последица одређених промена у мозгу. Оне проузрокују неповратан и напредујући губитак менталних функција, који се испољава као пад способности за мишљење, памћење, расуђивање. Дементне особе имају промене у расположењу и понашању, до постепеног, али потпуног губитка свакодневних вештина, као што су облачење, исхрана, хигијенске навике, ходање и друго. Најраспрострањенији облик је Алцхајемерова болест.
Дементне особе се сусрећу са тешкоћама у извршавању познатих задатака, у говору, заборављају и затурају ствари, дезоријентисани су у времену и простору, имају проблеме са расуђивањем, промене у понашању и расположењу, губитак иницијативе…
Деменције не стварају проблем само дементној особи, већ и њеном окружењу. На првом месту породици, потом пријатељима, познаницима и широј друштвеној заједници. Неговање старије особе са соматском болешћу је физички, емотивно и економски исцрпљујуће, а неговање старије особе са деменцијом је све то, али далеко теже. Здравствена и социјална заштита треба да обезбеде оболелима и њиховим неговатељима што квалитетнији живот, што већу и што дужу независност, и што већу укљученост у активности заједнице у којој живе.
Да ли чинимо довољно да у пракси то и буде тако? Рекла бих, не.
Каква је ситуација у Србији?
Партиципација за антидементне лекове, који су иначе скупи, је веома висока, па је углавном недоступна свима којима је неопходна. Дементним особама су ускраћене пелене на терет здравственог осигурања, а углавном су им у нези потребне. Новчани додатак за помоћ и негу другог лица веома тешко могу да остваре, иако по основу дијагнозе имају право на њега.
Готово да нема никаквих социјалних сервиса подршке у локалној заједници, па је онда породицама, када исцрпе све своје физичке ресурсе за негу оболелог, преостала једина могућност смештаја у институције, односно, домове за старе. У приватним домовима је 50%, а у државним 15% корисника са дијагностикованом деменцијом.* Да се у Србији мало ради и мало зна о начинима психофизичке рехабилитације особа са деменцијом у домовима, један је од закључака тима у коме сам и лично учествовала, прошле године, приликом мониторинга људских права у 20 домова код нас. Тужан је призор соба у којима су смештени дементни корисници, где јесте све чисто, стерилно али без икаквог њиховог личног печата. Зидови су, углавном, огољени, нема слика, ноћни сточићи празни… Ништа није боља ситуација ни у дневним боравцима где све изгледа као да се они ту само „чувају“. Чак је и већина приватних домова закључана, управо са образложењем да дементни не би изашли и тако се „загубили“.
Стицали смо утисак да, осим физичког збрињавања, мало се води бриге о рехабилитацији, духовним и социјалним потребама старијих.
Речено нам је и да дементни корисници не управљају својим џепарцем, већ то чине запослени или сродници за оне који су у државним домовима, док се у приватним домовима џепарац не обезбеђује ни за кога од корисника. Причали су нам да је и за запослене велики изазов радити са дементнима јер им недостају специфичне едукације и знања како се опходити са тим људима у датим ситуацијама, као и шта би могли са њима да раде.
Подршка дементним особама у Аустрији
Имала сам прилику да, у јуну ове године, посетим установе за смештај и сервисе подршке старијим људима у локалним заједницама северне Аустрије. У погледу старосне структуре становништва, Аустрија је слична Србији. Код њих 17,3% а код нас 17,4% становника су они са 65 и више година.
У посебној сфери мог интересовања је била заштита и подршка дементним особама.
Оним што сам видела, била сам потпуно импресионирана. У домови за пензионере који се убрзано замењују домовима за негу, борави 4% популације 65 плус, а 18% популације 85 плус.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар