Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Прво што већини вероватно падне на памет када прочита овакав наслов је: “Изабереш концерт/представу, купиш карту, седнеш у аутобус/ауто, одгледаш и вратиш се кући!”.
Међутим, 15% популације (према подацима Светске здравствене организације) у свакодневном животу мало другачије функционише, а предрасуде које још увек у друштву постоје према особама са инвалидитетом никако не олакшавају ситуацију. Приоритет је “само оно што се мора”, а према ставовима произашлим из медицинског модела приступа инвалидности, мора се само код лекара, евентуално у школу и на посао, мада је, по некима, и тај део дискутабилан. Тако је једна угледна београдска докторка својој пацијенткињи, иначе корисници колица, која је питала да ли на тој клиници, после завршене психологије на Филозофском факултету, може да долази на праксу, саосећајно поручила: “Види како је ружно време напољу. Пада киша, тмурно, хладно. Што би се ти малтретирала? Седиш код куће и уживаш”.
Дакле, када су у питању особе са инвалидитетом, у обзир долази евентуално шетња “због ваздуха”, а одлазак у шопинг, ресторан, позориште, на концерт или можда ноћни излазак до зоре… такве “авантуре”, које већинска популација узима здраво за готово, су резервисане само за оне најупорније, у народу познате као “хероји”.
Особе са инвалидитетом нису испале из једног калупа и немају специјалне потребе, већ своја права, врлине и мане, различите афинитете, способности, таленте, навике, а друштво је то које треба да испуни одређене предуслове за њихову реализацију у пракси и да се прилагођава свим својим члановима, креирајући једнаке могућности за све.
У такве предуслове, између осталог, спада постојање и функционисање сервиса персоналне асистенције, архитектонска приступачност у најширем могућем значењу овог појма и приступачан превоз. Када се особа са инвалидитетом уз неопходну асистенцију спреми и изађе из свог приступачног стамбеног простора, никуда неће моћи ако је само место у коме живи неприступачно и ако нема приступачан превоз, који је, нарочито у великим градовима, једна од највећих препрека у слободном кретању особа са инвалидитетом. Само малобројни имају своја прилагођена возила, а већини су једини избор адаптирана комби возила градског превоза, чији је укупни број толико мали да никако не може подмирити потребе више од 200.000 Београђана са инвалидитетом.
Због недовољног броја возила и возача, проблем представљају чак и дневне вожње, а вечерње и вожње викендом евентуално долазе у обзир ако је у питању групни излазак на исту дестинацију, што је још један показатељ колико је особама са инвалидитетом, поред свих осталих људских права, угрожено и право на избор (у овом случају, где, када, са киме ће изаћи и да ли баш “мора” тог дана, у то време, на то место).
Чак и ако има више људи, за вечерње изласке се најчешће ангажује један комби, без обзира што живе на различитим крајевима града. Тада су ови љубитељи уметности, у зависности од популарности одређеног догађаја, принуђени да на одређену дестинацију долазе раније, како би комби успео све са списка да довезе на време, односно да изађу раније са представе/концерта, како би их возач у више тура развезао. У великом граду као што је Београд ово возање може да потраје до дубоко у ноћ.
Мали број удружења има сопствени комби који опет никако не може да задовољи потребе свих чланова, а прилагођена такси возила и поред много такси удружења у Београду, опет из необјашњивих разлога, не постоје.
Наравно, пошто љубитељ оваквих вечерњих излазака изабере куда ће ићи, подразумева се да се распита да ли је то место приступачно. Треба имати на уму да сви ми свет посматрамо кроз своје потребе и из сопствене перспективе, тако да појам приступачност није свима значајан колико би требало да буде. “Само један степеник” обично значи низ од неколико степеника, а “велики лифт” најчешће није довољно велики за корисника инвалидских колица. Често се чује и чувено: “Какве има везе, носићемо вас!”
Осим кршења људских права, ужасно непријатног осећаја док се љуљате у ваздуху и клизите, а због природе инвалидитета не можете да се придржите, покушавајући да објасните љубазним помагачима где смеју да ухвате колица, да се не би нешто пореметило, поред опасности да се неко оклизне, а онда попадају сви укључени у ову “акцију”, лично не сматрам лудом забавом одлазак у позориште или на концерт, сређена и дотерана, да би ме неко носио и да бих се траумирала, док људи, чак и несвесно, радознало гледају циркус.
(…)
Текст “Када пожелим да одем у позориште или на концерт” Јелене Милошевић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар