Влада Републике Србије
Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)
Прилично често добијам питања од непознатих људи “кад ћу да бацим штаке” и кад ће ми бити боље. Ужасава ме то подразумевање да ја то просто морам да желим и да стопроцентно једва чекам да поскочим без њих. Па, није тако.
Можда би ово ваљало да разјасним на почетку: непознати људи виде штаке. Нека ортопедска помагала. Мене “на њима”. За мене су оне штапићи (кажем оне, јер их некако увек замишљам као неке две слатке девојчице). И ми смо једно, припадајуће, што би рекао Хајдегер. Дакле, ево зашто не желим да “бацим” своје најдраже штапиће:
Оне су мој најдражи поклон
Кад је требало да кренем на факултет, одлучила сам да научим да ходам сама. Знала сам тако да ходам као дете, али су касније кроз пубертет почели ужасавајући болови, који су ме из неког ко се није бојао да прехода цео град сам, и да реши да направи излет са псом у најближу њиву за викенд, јер сам већи део раног детињства провела на селу, претворили у тинејџерку која се насмрт плашила да сама прехода и простор дневне собе. Болови су били ту, и само сам чекала да окину. Из тога сам развила читаву фобију – од било каквог физичког бола, нарочито оног у костима, и страх од отвореног простора.
Кад је требало да кренем на факс, питала сам тату да ми купи штаке, јер сам знала да је дошло време да се одломим, и кренем сама. И тако смо малим белим “југом” отишли заједно у оближњи град, и купили их. Мислила сам да чим станем и узмем их “има да проходам”. Узела их сва оптимистична и стала, а онда сконтала да ме држи један мали круг на земљи. Опа. Стравично сам дрхтала, гледам онај под и мислим, “оде све дођавола, оде, ја ово нећу моћи.” Тата говори: “Не мораш све одједном. Седи мало.” И седох, ужаснута од простора, од тог круга на дну штапића који ме држи у вези с тлом. Платимо, парама за које не знам одакле нам. Изађемо, седнемо у “југа”. Возимо се. Уплашени, јер ни једно од нас не зна како ћу да научим да ходам, од оног што долази. Штапићи су најдражи и најважнији поклон који сам у животу добила. Оне су сећање на тату. Оне су ја.
Оне су чиста слобода
Сећам се момента кад сам коначно научила да ходам помоћу њих. Недељама сам се бојала, ходала око стола, па с прага на под, па поред зида у дневној. Није било избора, морала сам да савладам то, требало је ићи на факултет, за месец-два, одселити се, почети од нуле. Врло сам лагано учила да предајем целу своју тежину једном малом кругу који ме веже за земљу. И сваки пут сам дрхтала од страха. Међутим, једном су мама и тата отишли на неку седељку ваљда. Ја остала сама, и рекох, хајд, сад те нико не гледа, буди храбра. Узмем штапиће, и кренем. Око куће мојих родитеља само је зелено, трава и дрвеће, или што бих ја у шали рекла “њиве и шљиве”. Ходам и сконтам да је лако. Да штапићи осећају сваки мој покрет, да га носе и преносе. Да сам једно са земљом, са собом. Корачам и корачам, и први пут могу да станем и кренем одједном, и како ја хоћу. Стојим насред чистине и гледам у дрвеће изнад, вртим се у круг, станем па кренем. Постајем свесна тог права на избор, да се у простору покренеш како желиш и кад желиш. Идем по храну за пса, храним га сама после много година. Ходам, ходам. Плачем. После одем у дневну, покријем се старим ћебетом и заспим, како никад у животу нисам. Мирна, и уморна.
Оне су моје продужене руке
Јесу. Оне су ја, моје живо месо, осећам их као било који други део себе. Осећам вибрације кроз њих, волим звук који праве док ходам, знам сваки траг промене равнотеже, сваки делић покрета који заједно правимо, имам безброј техника за пребацивање обе у једну руку, за хендловање пуне кесе из Максија и њих заједно, тачно знам како ми леже у длану, имам мале жуљеве на местима где смо налегле у суштину оној другој. За све остале оне су предмети. За мене су исто што и моја коса, нокти, ребра или нешто треће. Обожавам да се оклембесим о њих и глупирам се. Да скачем док ми дају равнотежу. Да наслоним чело о њих док се возим бусом. Обожавам да одем кући, код маме, и да јој кажем: “Хајд’ ми окупај штапиће”. Да гледам како су изгребане, промењене, како су уписале све што смо прегурале. Од 82 испита на некадашњој светској књижевности, стајања на свежој иловачи на гробљима, до аеродрома, библиотека и разних степеница и плочника по страним земљама, до Радио Београда.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар