Влада Републике Србије
Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)
За шест месеци живота на Сардинији имала сам прилике да причам са људима из различитих струка и уверим се како живот особа са хендикепом изгледа на овом острву. Више из њихових искустава, него својим личним контактом, будући да се чини као да у Каљарију, граду у којем живим, нема особа са хендикепом. Ја сам сигурна да то није тако, али ако изузмем пар особа које су корисници инвалидских колица, на улицама нисам имала прилике да се сусретнем са неким за кога могу да кажем да има оком видљив хендикеп.
Из тог разлога, разговарала сам са људима који су активни у различитим друштвеним сферама и којима сам препустила овај блог да испричају своје приче о животу особа са хендикепом на Сардинији.
Хајде да их чујемо!
Јелена Миленковић
Наставница енглеског језика
О прилагођавању наставе
– Радим у приватној основној школи у Каљарију већ три пуне године, при чему пратим одељење петог разреда од када су били други разред. Један ученик у разреду има тежи облик аутизма, самим тим му је потребан и асистент у настави. На недељном нивоу асистенту шаљем план наставе за ту седмицу. Он потом прилагоди ученику оно што ја радим са осталим ђацима.
О технолошкој подршци као пример добре праксе
– Поменути ученик користи компјутерски програм Symwriter, који речи претвара у слике. То му помаже да разуме нове речи. Кад год нам време дозволи, изведем га пред таблу, коју повежемо на његов компјутер и уз помоћ тог програма правимо мапе ума са новим речима и сликама за цело одељење.
О социјалном укључивању
– Будући да ученик са аутизмом не комуницира најбоље, трудимо се да га социјално укључимо кроз активности са осталом децом у дворишту у току паузе. Највише воле да слажу слагалице или да заједно читају његове књиге. Он обожава да носи играчке у школу и да их показује својим другарима, који радо проводе време са њим.
О изазовима у раду и учењу о различитости
– Мислим да је то што радимо са децом са аутизмом веома позитивно. Понекад може да буде изазовно то што често узнемиравају час. Нпр. дечак из мог одељења често плаче, вришти, удара се у главу или истрчава из учионице. То може да уплаши другу децу, али ипак је то део његове инклузије и учења о различитости за осталу децу.
О подршци наставног особља
– До сада нисмо имали никакву обуку о раду са особама са хендикепом, али пар пута годишње имамо састанак са психолозима и тимом деце која има неку врсту тешкоћа, где они говоре о њиховим потешкоћама и томе како можемо да их решимо. Такође, два пута годишње долазе да посматрају час и процене колико су укључени. Потом често добијемо повратну информацију од психолога.
Sarah Fawcett
Наставница енглеског језика
Интерактивни часови за одржавање пажње– Имала сам прилику да пет година предајем енглески језик у приватним и државним школама на Сардинији. Моји ученици су били свих узраста и нивоа знања језика, а међу њима су били и ђаци са ADHD-ом (Attention deficit hyperactivity disorder – хиперкинетички, хиперактивни поремећај недостатка пажње). Наставни програм сам прилагођавала тако што сам се трудила да часови буду интерактивнији. То је укључивало практичан рад и брз темпо смењивања садржаја лекције, како бих одржала њихову пажњу.
О разликама између државних и приватних школа
– У државним школама, особе са хендикепом прате редовни програм, али имају подршку учитеља који им помаже у складу са индивидуалним образовним планом. У приватним школама није обезбеђена додатна подршка. Зато сматрам да је неопходно да приватне школе уведу више доступних опција, као што су додатни наставници или додатни материјали, али то је скупо и често недостижно.
Michele Demontis
Омладински радник, активан у пољу неформалног образовања и промоције интеркултуралног дијалога скоро двадесет година
О положају младих са хендикепом на Сардинији– Положај младих са хендикепом на Сардинији је двоструко неповољнији – као особа са хендикепом и као младих људи. Заправо, млади на Сардинији су погођени ендемским стањем друштвене маргинализације која траје деценијама – незапосленост младих је веома висока, а могућности врло мало. У овом стању, млади људи са хендикепом морају много да раде да би били видљиви. Међутим, постоје неки охрабрујући знаци. Пре неколико година, млада жена са веома тешким хендикепом именована је за регионалног саветника за јавно образовање.
О разликама између живота у већим градовима и руралном подручју Сардиније
– Када причамо о животу у већим градовима Сардиније и селима, разлике су приметне. Особе са хендикепом које живе у Каљарију имају приступ услугама и могућностима које не постоје у мањим местима. То је проблем који утиче на све аспекте друштва.
О акцијама за побољшање положаја особа са хендикепом у друштву
– Спровели смо пројекте у којима су слепе особе, кроз стазу неформалног образовања, постале водичи за ботаничку башту Каљарија. Водичи способни да понуде алтернативну перцепцију онима који су имали вид. Други пројекат за који сам посебно везан је укључивао глуве особе у мом граду и састојао се од експерименталног радија који би, коришћењем титлова у реалном времену, могао да им буде доступан. Другим речима, не радио за глуве особе, већ радио за све.
– Када планирамо неку активност, водимо рачуна да не постоје елементи који би могли бити препрека за учешће особе са хендикепом. На пример, архитектонске баријере, лош систем осветљења итд.
О школском систему и инлузији
– Закони и прописи о уклањању архитектонских баријера у италијанским јавним зградама су с правом веома крути и строги. Штавише, италијански школски систем, како би се избегли гетоизација и маргинализација, више не обезбеђује посебна одељења за ученике са тешкоћама у развоју. Практични ефекти свега овога, наравно, зависе од организационог и дидактичког квалитета сваке школе.
О спортскима турнирима и пословној одговорности
– На Сардинији се често организују спортски турнири отворени за учешће особа са хендикепом. Из године у годину укљученост је све већа. Истовремено, неке компаније, посебно ресторани и барови, као део корпоративне друштвене одговорности, у своје особље укључују особе са психолошким тешкоћама или са Дауновим синдромом, који обављају редован посао. Мислим да је ово пример који треба реплицирати и применити у свакој области.
Gabriele Frongia
директор online новина Sardegnagol и представник ABiCi ETS организације
О укључивању младих са хендикепом и запошљавању– Током 11 година рада ABiCi ETS-a, спровели смо бројне активности локалног развоја и међународне мобилности које укључују младе људе са сензорним и хроничним психијатријским тешкоћама. Активности настале са циљем да им се олакша радна инклузија и, пре свега, независност од породице. Од спорта и угоститељства до приступачног туризма, трудили смо се да унапредимо могућности за интеграцију у свет рада за око 200 младих људи из локалне заједнице Каљарија и других области Сардиније. Неки од њих сада раде у јавним установама, други су одлучили да се преселе са Сардиније и захваљујући неким европским програмима учествовали су у иницијативама за job shadowing односно размене праксе и искуства са страним компанијама. У току је и иновативна предузетничка иницијатива за подршку туристичкој доступности особа са сензорним хендикпом у баровима и ресторанима. Тренутно је стопирана због пандемије и, пре свега, сардинског регионалног система који није баш добротворан у погледу подршке младим почетницима, али наћи ћемо решење.
О заступљености особа са хендикепом у друштву
– Особе са хендикепом су недовољно заступљене у сардинском друштву и њихове захтеве често „тумаче“ различите организације. На Сардинији сам увек критиковао низак ниво иновација везаних за обуку и друштвено-образовне активности, али и лошу израду нацрта за спровођење закона који се тичу особа са хендикепом. Предлози закона су у великом броју случајева лоше написани, партијски и са недовољним финансијским средствима за интервенције у систему. На крају, морам да додам да чак и међу особама са хендикепом мало има оних који су заинтересовани и спремни да се посвете побољшању својих животних услова.
Положај особа са хендикепом на Сардинији у односу на остатак Европе
– Положај особа са хендикепом на Сардинији не разликује се толико од у односу на друге делове света. Док проблем архитектонских баријера остаје, могу рећи да на Сардинији постоји нижи ниво стигматизације према хендикепу него у другим европским нацијама и регионима, као и посебни закони који подржавају запошљавање особа са хендикепом. Свакако да би се услови и начин живота могли побољшати, али све док постоји мало иновативних и тешко доступних програма на локалном и регионалном нивоу, биће тешко створити јавно-приватно партнерство које би могло направити разлику.
На основу различитих ставова и искустава интервјуисаних особа, може се закључити да постоји доста сличних проблема са којима се особе са хендикепом суочавају на Сардинији, у односу на све оно што смо кроз свакодневни живот успели да видимо и чујемо у Србији. Ипак, остаје ми да се надам се да ће неки од наведених примера добре праксе успети да буду трансформисани у нове идеје за побољшање положаја особа са хендикепом у Србији. И уколико си ти особа која је спремна да понуди решење за покретање промена – знај да имаш моју велику подршку!
———-
Текст „Какав је положај особа са хендикепом на Сардинији?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар