Влада Републике Србије
Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)
Знате онај осећај кад немате снаге да комуницирате, и уљудно захвалите, иако знате да треба, и само бисте да ћутите, у превозу на пример, са слушалицама у ушима? Желите да не морате никоме да се обратите, да сте неупадљиви, да нико не очекује да осмехнути кажете молим, хвала и извините због нечега? Е, па, ако имате хендикеп, тешко да ће вам успети да уживате у тишини, анонимности и ћутању.
Зашто и да ли морамо да будемо љубазнији од људи без хендикепа?
Дуго размишљам о ономе што сам давно приметила када је реч о особама са хендикепом – од нас се некако очекује да увек будемо љубазни, насмејани, да кажемо хвала, молим и извините сваки час, педесет пута на дан, и да, много више пута него особе без хендикепа. А тако “морате“ јер су људи ионако препуни предрасуда и страхова, па још ако ви будете пуни негативне енергије, још ћете им више учврстити постојеће ставове. С друге стране, кад сте овако као ја, углавном љубазни, онда вам се диве “како сте увек тако насмејани и позитивни”.
Не зна се шта је горе.
И да знате, нема шансе да се утопите у гомилу и не постојите, као остали свет, сувише сте упадљиви. Сваки час морате да захваљујете, климате главом. Ево неких уобичајених ситуација.
“Молим вас, немојте ме подизати!”
Верујте ми да појма немам колико пута дневно ово изговорим. Увек иста ситуација, пењем се у бус, и само осетим како ме неко хвата за надлактице и почиње да ме подиже. Осим што ми је непријатно што ме неко непознат додирује без потребе, врло често се узнемирим и уплашим, јер то дође на препад. Замислите да сте таман почели да мислите о лимунади која вас чека код куће, док се аутоматски пењете уз степенице, кад одједном, неко креће да вас диже у бус. Непријатно? О да.
Молим вас, молим вас, немојте ме подизати. Могу сама. Ако проценим да не могу, рећи ћу. Знам да не знате увек шта да радите кад ме видите, знам да изгледам крхко, знам да мислите најбоље, али немојте, стварно немојте да ме пипате.
“Могу могу, сигурно”
Најгора ноћна мора, и најгори repeat који постоји на кугли Земљи. Шта год да радим, било да носим шољу са кафом, корачам тротоаром, улазим у продавницу, у превоз, пењем се уз степенице, бирам шта ћу да једем, увек ме заиста превише пута на дан прати то “Је л’ можеш?” а онда “Је л’ сигурно?”. Углавном могу, и није ми проблем, јер за сваку ствар коју радим имам технику. Некад не могу, али ризикујем и импровизујем на лицу места али лажем да могу, јер из неког разлога не желим да питам за помоћ. Верујте да сам уморнија од овог понављања и уверавања да нешто могу сама да обавим, него од пенања уз степенице. Спиралне.
“Извините, молим вас”
Девети круг пакла, по учесталости понављања одмах поред “много вам хвала” које следи. Извините што вам блокирам пут, што споро ходам, што ме чекате, што ми треба пет минута да спакујем храну у торбу, што сам вам оборила књиге у књижари, што збуњујем ваше дете које зури у мене, што ми треба више времена да нешто обавим, извините што касним, не могу брже, извините што вас узнемиравам, извините што морам да вас питам за помоћ, извините… Већ вам је мука? А тек мени…
Ипак, на крају некако завршим тако што се опет и опет извињавам, макар и без речи што сам тако компликована, спора и чудна, поред вас тако брзих, стабилних, обичних, способних да поскочите у сваком тренутку. И ја мислим да није нормално да то чиним само јер сам јер сам другачија од вас. Али шта да вам кажем, друштвене конвенције, поготово оне неписане су најгоре. Има хендикеп, па још и неваспитана. Е, свашта!
(…)
Текст “Какве то везе има хендикеп са ХВАЛА, МОЛИМ и ИЗВИНИТЕ?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар