Влада Републике Србије
Обичај закључивања раних и договорених бракова, иако шкодљиви пре свега за децу која ступају у „брак“, у одређеним срединама и даље постоје. Ови бракови су, уопштено гледано, чешћи код одређених националних мањина, а најчешћи код Рома.
Недавно објављени део Истраживања вишеструких показатеља положаја жене и деце у Србији из 2014. године, које су спровели Републички завод за статистику и UNICEF, показао је да је у општој популацији 0,8 одсто женских особа пре 15. године ступило у брак, док је тај проценат 16,9 у ромским насељима. Закључивање раних бракова не само што штети психофизичком развоју девојчица, већ доводи до тога да те исте девојчице и кад одрасту остају на маргини – ређе завршавају основну школу, остају неписмене, чешће трпе насиље у породици, а улога у кући је једина коју морају да испуне.
Република Србија је ратификацијом одређених међународних уговора преузела обавезу да пронађе решење за ране и уговорене бракове. Комитет који се стара о примени Конвенције о укидању свих облика дискриминације жена приликом последњег разматрања примене Конвенције приметио је да у Србији није било напретка у превенцији ових бракова међу мањинском популацијом, па је препоручио нашим властима да „предузму све неопходне мере ради спречавања раних и уговорених бракова међу припадницима мањина, посебно Ромима“.
У све неопходне мере за искорењивање овог проблема сврстава се и кривичноправна заштита деце и малолетника. Ова заштита успостављена је прописивањем одређених кривичних дела, али често пуна примена законских решења, као и у другим областима, изостаје.
Један од новијих, посебно интересантних случајева у ком се окривљеном судило за кривично дело обљубе са дететом, а које је извршено услед закљученог раног брака, недавно је, после одлучивања Вишег суда у Јагодини и изјављивања жалбе, био предмет одлучивања Апелационог суда у Крагујевцу.
Овај суд је стао на становиште да „припадност етничкој заједници у којој је обичај рано ступање у брак и сексуалне односе није од значаја код оцене постојања кривичног дела обљуба са дететом“. Овиме се Апелациони суд ставио на страну онога што би се могло назвати линијом борбе против раних и уговорених бракова и својим образложењем показао пут којим би требало ићи у будућим кривичним поступцима који ће бити вођени због раних и уговорених бракова.
Ипак, да не би све било сјајно, у овом случају је на окривљеног примењен институт ублажавања казне из члана 57 став 3 Кривичног законика. Због тога је он уместо на пет година, за квалификовани облик овог кривичног дела осуђен на три године затворске казне. Због неулагања жалбе од стране надлежног тужилаштва и примене начела забране преиначења на горе, окривљени је, иако је утврђено да је извршио кривично дело за које је забрањена примена института ублажавања казне – прошао са ублаженом казном!
У овој ситуацији Апелационом суду није остало ништа друго него да у свом образложењу наведе како је кривични закон у првостепеном поступку повређен у корист окривљеног.
Чињеница да тужилаштво у овом случају није поднело жалбу није довела само до тога да на снази остане пресуда која је незаконита у делу који се тиче санкције изречене окривљеном, већ је показала и једну од слабости система кривичноправне заштите.
Слабост која није у прописима већ у њиховој примени.
Аутор: Данило Ћурчић, преузето са www.danas.rs
pdf [3 MB]
Оставите коментар