Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Недавно је у оквиру Босифест фестивала у Дому омладине приказан филм “У међупростору”, снимљен у оквиру пројекта Involved Not Invalid. У готово девет минута стало је много тога важног, али је много тога и пропуштено. У средишту филма налазим се управо ја, а овај текст преноси читаву причу стварања филма, и искуство са БОСИФЕСТ-а, из моје перспективе.

Зашто никада нисам волела филмове о особама са хендикепом

Углавном сам избегавала да гледам филмове о особама са хендикепом. Да, мислила сам, они могу бити лепо и квалитетно снимљени, са дивним кадровима и још бољом причом. Међутим, углавном на крају имамо исту шему, прати се сама особа, или она сама прича о себи, и некако је увек та различитост у средишту пажње, та другост, издвајање.

Иако често говорим у јавности о младима са хендикепом или хендикепу уопште, о себи, и по потреби стајем и пред камеру, од филма сам зазирала. Сва та излагања захтевају пристајање на рањивост и изложеност чак и онда када говорим о уопштеним стварима везаним за хендикеп. Било да говорим о себи у том контексту или о “општим местима” као пример увек користим само себе и своја искуства. Тако никога нећу увредити хумором на свој рачун, а могу и да бирам колико и како ћу у датом моменту од тог унутрашњег дела себе приказати.

Међутим, пристајање да се сними филм о мени, значило је пристајање на огољавање личности до крајње мере, и то уз веома мало контроле. Док као говорница могу да бирам шта ће други видети и чути од мојих речи, као особа на филму зависим од угла камере коју држи неко други.

Проблем је у томе што када имате хендикеп, можете да се кладите да ће онај ко снима да вас види погрешно, да не кажем типично.

То типично виђење особе са хендикепом је снимање онога што она ради, начина на који се креће, уз акценат на ономе што она ради другачије, са неком причом као  основом филма који има почетак средину и крај.

“Ма какав филм?!”

Прихватање да неко други камером бележи моју суштину и начин постојања на овом “најгорем од свих светова” који ипак волим, било је нешто што сам обећала себи да никада нећу учинити, баш због тог стереотипног виђења особа са хендикепом на великом платну.

Зато сам, прочитавши у нацрту пројекта “Involved Not Invalid” предлог о снимању филма, морала да застанем, попијем гутљај воде и смирим се па тек онда напишем одговор. Мени се у том тренутку вртело по глави оно што се врти скоро свакој особи са хендикепом када неко жели да је сними – “Ма какав филм, не долази у обзир!”

Особе са хендикепом често избегавају јавне наступе, камеру и говор о себи у било ком смислу јер то перципирају као злоупотребу личности и хендикепа. Ништа боља ствар није ни са филмом. Међутим, ја сам се годинама трудила да сама изађем из тог стереотипног страха и да се, како би неки рекли, ескпонирам, свесно и намерно и то за добробит других. Увек сам видела себе као неког ко говори за све оне који не могу или не желе да јавно иступају. Желела сам да људи разбијају предрасуде и страхове кроз мене, и да се не боје другачијег. Свесно сам себе користила и користим као инструмент, као показатељ, као канал комуникације. Ако је тако у свим осталим аспектима, мора тако да буде и када је у питању филм.

Кад сам попила ту воду и удахнула дубоко, рекла сам себи, “ОК, идемо да се експонирамо опет. Можда то у ствари, и није тако лоша идеја.” и написала у одговор да је филм у реду.

Како смо снимали филм “У међупростору”

Стил Теренса Малика и Пруст:

Знате ону причу да се редитељ и екипа прво упознају са особом са хендикепом, па мало искулирају опусте се, па онда снимају? Е баш тако је и овде било, само мало друкчије. Понекад чак, много другачије. Имали смо заправо јако мало времена да се организујемо, па је све ишло по убрзаном систему. Обрадовало ме је што радим са апсолвентима ФДУ-а, прво јер волим тај факс, а потом и јер су у питању млади људи, отворених умова којима нећу морати да цртам шта желим. Зато сам у старту испустила неке важне ствари, уздајући се у то да млади режисери сигурно знају боље од мене како се прави филм, и да није моје да им седим над главом и држим слово, кад су они учили како се то ради.

Тако сам им уопштено рекла прво шта не желим, а потом и шта желим, односно како, употребивши као пример начин режирања Теренса Малика, значи – без реда и поретка, али савршено. Онда кад сам рекла да желим филм попут његовог, мислила сам да сам завршила посао и да смо се скапирали. То је значило да филм нема почетак средину и крај, већ да је низ кадрова који делују хаотично али баш зато дају још снажнију поенту на крају. Клључна ствар је била приказати низ малих светлуцавих момената, без хронолошког леда, који треба да представе начин на који ја видим свет, а који неоспорно мора бити унеколико различит од “уобичајеног”, јер различитх ход заправо значи различито перципирање света, бар што се мене тиче.

Маликов начин режирања је био, да се тако изразим, тип филма који сам замислила, а то би вам било исто као кад би мени неко рекао да напишем текст у стилу Пруста. Не би ми било баш драго јер га не волим, али јасно би ми било на шта мисли и какав тип текста жели, студирала сам књижевност. То никако није значило да онај ко режира нема слободу, већ само да разуме каква треба да буде срж филма.

Имала сам идеју о алтеративном, збуњујућем филму који ће натерати гледаоца да се замисли, и да промени свет око себе и самог себе. Никако нисам имала идеју о хронолошком филму који ће у средиште ствари ставити мене као Лану која корача на неки посебан начин. Имала сам идеју о филму у чијем је средишту другачији кадар, чудан кадар, који ће објаснити како то свет изгледа када другачије ходаш. Управо зато филм има два угла приказивања: “обичну” и go pro камеру, а улога друге била је да прикажу тачно оно што ја видим док ходам.

(…)

Текст “Како је настао филм ‘У међупростору’ и шта сам научила на БОСИФЕСТ-у 2016” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.