Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Nedavno je u okviru Bosifest festivala u Domu omladine prikazan film “U međuprostoru”, snimljen u okviru projekta Involved Not Invalid. U gotovo devet minuta stalo je mnogo toga važnog, ali je mnogo toga i propušteno. U središtu filma nalazim se upravo ja, a ovaj tekst prenosi čitavu priču stvaranja filma, i iskustvo sa BOSIFEST-a, iz moje perspektive.

Zašto nikada nisam volela filmove o osobama sa hendikepom

Uglavnom sam izbegavala da gledam filmove o osobama sa hendikepom. Da, mislila sam, oni mogu biti lepo i kvalitetno snimljeni, sa divnim kadrovima i još boljom pričom. Međutim, uglavnom na kraju imamo istu šemu, prati se sama osoba, ili ona sama priča o sebi, i nekako je uvek ta različitost u središtu pažnje, ta drugost, izdvajanje.

Iako često govorim u javnosti o mladima sa hendikepom ili hendikepu uopšte, o sebi, i po potrebi stajem i pred kameru, od filma sam zazirala. Sva ta izlaganja zahtevaju pristajanje na ranjivost i izloženost čak i onda kada govorim o uopštenim stvarima vezanim za hendikep. Bilo da govorim o sebi u tom kontekstu ili o “opštim mestima” kao primer uvek koristim samo sebe i svoja iskustva. Tako nikoga neću uvrediti humorom na svoj račun, a mogu i da biram koliko i kako ću u datom momentu od tog unutrašnjeg dela sebe prikazati.

Međutim, pristajanje da se snimi film o meni, značilo je pristajanje na ogoljavanje ličnosti do krajnje mere, i to uz veoma malo kontrole. Dok kao govornica mogu da biram šta će drugi videti i čuti od mojih reči, kao osoba na filmu zavisim od ugla kamere koju drži neko drugi.

Problem je u tome što kada imate hendikep, možete da se kladite da će onaj ko snima da vas vidi pogrešno, da ne kažem tipično.

To tipično viđenje osobe sa hendikepom je snimanje onoga što ona radi, načina na koji se kreće, uz akcenat na onome što ona radi drugačije, sa nekom pričom kao  osnovom filma koji ima početak sredinu i kraj.

“Ma kakav film?!”

Prihvatanje da neko drugi kamerom beleži moju suštinu i način postojanja na ovom “najgorem od svih svetova” koji ipak volim, bilo je nešto što sam obećala sebi da nikada neću učiniti, baš zbog tog stereotipnog viđenja osoba sa hendikepom na velikom platnu.

Zato sam, pročitavši u nacrtu projekta “Involved Not Invalid” predlog o snimanju filma, morala da zastanem, popijem gutljaj vode i smirim se pa tek onda napišem odgovor. Meni se u tom trenutku vrtelo po glavi ono što se vrti skoro svakoj osobi sa hendikepom kada neko želi da je snimi – “Ma kakav film, ne dolazi u obzir!”

Osobe sa hendikepom često izbegavaju javne nastupe, kameru i govor o sebi u bilo kom smislu jer to percipiraju kao zloupotrebu ličnosti i hendikepa. Ništa bolja stvar nije ni sa filmom. Međutim, ja sam se godinama trudila da sama izađem iz tog stereotipnog straha i da se, kako bi neki rekli, eskponiram, svesno i namerno i to za dobrobit drugih. Uvek sam videla sebe kao nekog ko govori za sve one koji ne mogu ili ne žele da javno istupaju. Želela sam da ljudi razbijaju predrasude i strahove kroz mene, i da se ne boje drugačijeg. Svesno sam sebe koristila i koristim kao instrument, kao pokazatelj, kao kanal komunikacije. Ako je tako u svim ostalim aspektima, mora tako da bude i kada je u pitanju film.

Kad sam popila tu vodu i udahnula duboko, rekla sam sebi, “OK, idemo da se eksponiramo opet. Možda to u stvari, i nije tako loša ideja.” i napisala u odgovor da je film u redu.

Kako smo snimali film “U međuprostoru”

Stil Terensa Malika i Prust:

Znate onu priču da se reditelj i ekipa prvo upoznaju sa osobom sa hendikepom, pa malo iskuliraju opuste se, pa onda snimaju? E baš tako je i ovde bilo, samo malo drukčije. Ponekad čak, mnogo drugačije. Imali smo zapravo jako malo vremena da se organizujemo, pa je sve išlo po ubrzanom sistemu. Obradovalo me je što radim sa apsolventima FDU-a, prvo jer volim taj faks, a potom i jer su u pitanju mladi ljudi, otvorenih umova kojima neću morati da crtam šta želim. Zato sam u startu ispustila neke važne stvari, uzdajući se u to da mladi režiseri sigurno znaju bolje od mene kako se pravi film, i da nije moje da im sedim nad glavom i držim slovo, kad su oni učili kako se to radi.

Tako sam im uopšteno rekla prvo šta ne želim, a potom i šta želim, odnosno kako, upotrebivši kao primer način režiranja Terensa Malika, znači – bez reda i poretka, ali savršeno. Onda kad sam rekla da želim film poput njegovog, mislila sam da sam završila posao i da smo se skapirali. To je značilo da film nema početak sredinu i kraj, već da je niz kadrova koji deluju haotično ali baš zato daju još snažniju poentu na kraju. Klljučna stvar je bila prikazati niz malih svetlucavih momenata, bez hronološkog leda, koji treba da predstave način na koji ja vidim svet, a koji neosporno mora biti unekoliko različit od “uobičajenog”, jer različith hod zapravo znači različito percipiranje sveta, bar što se mene tiče.

Malikov način režiranja je bio, da se tako izrazim, tip filma koji sam zamislila, a to bi vam bilo isto kao kad bi meni neko rekao da napišem tekst u stilu Prusta. Ne bi mi bilo baš drago jer ga ne volim, ali jasno bi mi bilo na šta misli i kakav tip teksta želi, studirala sam književnost. To nikako nije značilo da onaj ko režira nema slobodu, već samo da razume kakva treba da bude srž filma.

Imala sam ideju o alterativnom, zbunjujućem filmu koji će naterati gledaoca da se zamisli, i da promeni svet oko sebe i samog sebe. Nikako nisam imala ideju o hronološkom filmu koji će u središte stvari staviti mene kao Lanu koja korača na neki poseban način. Imala sam ideju o filmu u čijem je središtu drugačiji kadar, čudan kadar, koji će objasniti kako to svet izgleda kada drugačije hodaš. Upravo zato film ima dva ugla prikazivanja: “običnu” i go pro kameru, a uloga druge bila je da prikažu tačno ono što ja vidim dok hodam.

(…)

Tekst “Kako je nastao film ‘U međuprostoru’ i šta sam naučila na BOSIFEST-u 2016” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.