Влада Републике Србије
Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)
Често причамо само о лепим стварима, уз претерано наглашавање идеје о томе да треба да будемо безрезервно срећни и весели. Ту не убрајам свакодневно кукање о политици и уопштеним тешкоћама чија одговорност не лежи у нама – или не желимо да је препишемо себи.
А шта ако нисмо срећни? Шта ако нисмо весели?
Неко ће рећи: „Разведри се.“ Неко други прокоментарисати: „Лежиш у кревету као нека тужна баба – покрени се већ једном.“ Неко ће додати: „Ма, размажено дериште.“ А ретко ко ће питати: „Како се осећаш?“ или „Да ли могу некако да ти помогнем?“
Да ли је океј ако нисте океј?
У реду је уколико нисте океј. У реду је ако се чудно осећате у периоду транзиције: између средње школе и факултета, између факултета и првог посла, између десетог посла и отказа који сте дали или добили. И поновићу оно што сам већ рекла: океј је ако је све океј, а ви нисте. Океј.
У реду је и ако, уместо да потражите разумевање, одлучите да се изолујете и кажете да сте затрпани послом. Јер, нажалост, у нашој је култури разумљивије када се бавите физичким преживљавањем, него преживљавањем у глави. У реду је и да закажете посету психотерапеуту.
Да ли сте луди ако идете код психотерапеута?
У неком тренутку, људи ће приметити да нисте баш своји. Преиспитиваће вас, ваше одлуке и ваша осећања поводом тих одлука… Много ће питати. Још више закључивати. Наводити да се правдате, што ћете у почетку можда радити. А можда ћете и прећутати. Што је такође у реду. Имате право да не будете спремни за давање објашњења хаотичности која се речима не дефинише. Као и да задржите жврљотине разних мозгова у својој глави, јер мислите да блиске особе не могу да вам помогну, нити можете са њима да поделите одређене изазове и раштркана размишљања.
У реду је и да закажете посету психотерапеуту. То не значи да сте „луди”. То значи да бринете о свом менталном здрављу. А ментално здравље је битно исто колико и физичко.
Кад је право време за започињање психотерапије?
Не постоји право време. Не постоји рано. Свако од нас има аспекте функционисања које треба да побољша. И ако мене питате, законом бих обавезала сваку особу да бар једном у животу прође кроз циклус прочишћавања мисли.
Ја сам о започињању психотерапије размишљала сваки пут када сам се осећала лоше у својој кожи. Исто тако, размишљала сам о изговорима због којих то ипак нећу урадити. Или се сетим да зовем када је превише рано – или када је сувише касно. Или је време океј, али се сетим свих задатака које треба да извршим. Уколико пак одредим тачан дан и време за позив, моје расположење се побољша и сви разлози за одлазак психотерапеуту ишчезну. Наравно, не ишчезну они стварно, него се циклично повлаче и опет појављују.
На крају сам постала забрињавајуће расејана и немотивисана за рад. Један дан сам приметила да правим много грешака, па сам оставила све и села, дубоко удахнула и гледала у телефон, па се премишљала, па поново узимала телефон у руке. Заказивање прве сеансе је много једноставније него што изгледа. Ипак, за тај корак је потребна храброст и жеља за променом. Зато сматрам да је велики успех превазићи своје страхове и започети процес рада на себи. Уколико размишљате о психотерапији, то значи да сте већ на пола пута.
Шта ће људи да кажу?
Вероватно ће већина особа којима кажете да имате заказано код терапеута реаговати бурно. Рећи ће да немају ништа против тога, али… Али није вам потребан психотерапеут… Али бићете задовољнији и поноснији ако сами решите проблем. Али… Али… Али…
Када сам са мени блиском особом причала о томе да сам кренула на психотерапију, упитала ме: „Јеси ли свесна колико кокица можеш да купиш за једну сеансу?“ То је била шала, али иза те шале се крије неодобравање за било какво улагање у ментално здравље.
Ипак је више оних који ће отворено изразити свој став. Да ти психотерапија није потребна и да ти, према њиховим стандардима, ништа не фали. Томе ће додати да ћеш бити поносан/на на себе само уколико самостално пређеш пут промене
Важно је да знате:
- Људи не знају шта се дешава у вашој глави и како се стварно осећате. Зато и јесам рекла „за њихове стандарде“.
- Ти стандарди се односе на спољашње околности и све што имате, односно немате. Ако осећате кривицу јер „имате све“, а вама није добро, знајте да не бити океј са собом није резервисано за људе са веома тешким животом – што је опет индивидуално поређење. Свака особа има право на све емоције.
- Покварене механизме у нама често почнемо да примећујемо баш када „имамо све“. Што је и логично, јер не морамо да бринемо о егзистенцији. Имамо задовољене основне потребе и прелазимо на виши ниво.
- Све што урадите на психотерапији јесте ваша заслуга и ваша спремност да упознате себе са свим својим особеностима.
- У реду је уколико некада не можете нешто сами. Није срамота тражити подршку и помоћ.
- Можда имате срећу да се крећете у кругу људи којима је ова тема блиска и који су пуни разумевања. Ако то није случај, пишите мени.
Колико кокица можете да купите за једну сеансу?
Да се вратимо на кокице. Можете купити око 60 кесица кокица за цену једне сеансе. Рецимо да сваког дана поједете једну кесицу, имаћете залихе за два месеца. Али пошто знате да имате кокице у кући, вероватно ћете јести више кесица дневно.
Шта је поента? Да, можете купити много хране у замену за једну сеансу код психотерапеута, али психотерапија је лек на дуже стазе. Психотерапија је храна за душу.
За крај ћу вам рећи оно што већ знате. Шта год да се дешава, проћи ће. А само од вас зависи да ли по цену туђе радозналости или ваше главе.
———-
Текст „Колико кошта мир у глави?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар