Комуникација са особом која болује од деменције : Инклузија

Пише: Наташа Тодоровић (Блог о социјалном укључивању)

Сви ми свесни смо чињенице да је комуникација врло важан део нашег живота. Исто тако знамо и да велики број неспоразума међу људима потиче од неправилне комуникације. Свако од нас може да се сети небројено примера неспоразума на приватном, пословном или јавном пољу произашлих из лоше комуникације.

Правилна комуникација се састоји из следећих фаза: добијање пажње, успостављање контакта, сама комуникација и потврђивање.

Међутим постоје ситуације када је комуникација отежана, а то се у овом случају односи на особе које имају дијагностиковану деменцију. Ове особе имају проблем да се присете ствари и догађаја. Оне могу да имају проблем са проналажењем речи или присећањем оног што желе да кажу. Можемо бити нестрпљиви и желети да такве особе само што пре кажу шта желе, али у већини случајева то се не дешава. Да би комуникација била добра неопходно је бити свестан и сазнати више о заједничким проблемима у комуникацији узрокованим тиме што особа са којом комуницирамо и о којој бринемо има дијагностиковану деменцију. Када више знамо, боље се осећамо и боље се носимо са проблемима, а са друге стране то доприноси бољем односу са особом коју негујемо и о којој бринемо и омогућава лакше обављање свакодневних обавеза. Добра комуникација омогућава и да особа која болује од деменције задржи везу са собом и са спољашњим светом.

Проблеми у комуникацији са којима се суочавају особе која болује од деменције:

Проблем са проналажењем правих речи приликом говора (могу описати неку ствар, а не знају како се она зове);
Проблеми са разумевањем речи;
Проблеми одржавања пажње током дугих разговора;
Брзо заборављају садржај управо завршеног разговора;
Ствари које причају понекад могу деловати нелогично и неповезано;
Проблеми у комуникацији који потичу од позадинских шумова на радију, телевизији, телефонских позива или разговора у соби;
Њихова фрустрација изазвана неуспешном комуникацијом;
Особе које пате од деменције су веома осетљиве на додир, на висину и јачину тонова и гласова;
Проблеми са присећањем редоследа радњи при различитим активностима (као што су кување, плаćање рачуна, облачење или прање веша);
У каснијим стадијумима дешава се да се не сећају имена чланова породице и не препознају их.

Добра комуникација у овом случају:

Доприноси бољим односима у породици;
Доприноси да се боље осећају и старија особа и онај који брине о њој, тј. неговатељ;
Развија самосталност код старије особе о којој бринемо;
Олакшава решавање породичних конфликата;
Помаже да особа коју чувамо боље разуме оно што се од ње тражи;
Смањује иритацију и нервозу коју осећа неговатељ и помаже му да се смири.

Како побољшати комуникацију и изборити се са променама у комуникацијским вештинама особе која болује од деменције?

Први корак је да схватимо да болест између осталог доводи и до проблема у комуникацији и да особа не жели намерно да нас нервира и иритира. Запамтите начело: „То болест говори, не особа.”

Други корак је да покушамо да користимо неке савете који могу да олакшавају комуникацију.

Потребно је да придобијмо пажњу и пружимо сигурност особи која пати од деменције (насмешите му/ јој се, ухватите за руку, итд.). Направите контакт очима, поставите се испред особе и ословите особу њеним именом.

Будите свесни свог тона, колико сте гласни, како гледате особу и какав је ваш “говор тела”. Говор тела је такође важан део поруке коју шаљете. На пример, ако стојите са рукама чврсто савијеним, можете послати поруку да сте напети или љути.

За разговор бирајте пријатне теме, причајте о ономе што особа воли и у чему ужива. Погодне теме су догађаји из прошлости у којима је особа уживала.

Обраћајте се особи као одраслој јединки, а не као детету. Избегавајте речи, реченице и тон које употребљавамо када причамо са бебама или децом. Препоручује се избегавање реченица у првом лицу множине, као нпр. “Данас лепо изгледамо”, већ је боље рећи “Данас лепо изгледаш”, где се према особи односимо као према одраслој личности, а не као према детету. Немојте да причате о особи као да она није присутна.

Препоручује се да говорите шта особа треба да уради, а не оно шта не треба. На тај начин се олакшава разумевање. Боље је рећи “Остани у соби” него “Немој да излазиш из собе”.

Постављајте особи једноставна питања. Ако је, пак, болест у поодмаклом стадијуму, избегавајте питања. Ако то ипак чините, ограничавајте могуће одговоре – најбоље је да питање као одговор има две опције: ДА или НЕ. На пример: “Хоћеш ли јабуку?” (Уједно можемо и да јој покажемо јабуку.)

Поједноставите оно шта желите да кажете, а при том користите познате и једноставне речи, ово помаже да се особа осети сигурније и оријентисаније.

Стрпљиво слушајте, задржите смиреност. Покушајте да се насмешите и покажите смисао за хумор. Одговор уз нестрпљење или агресивност само доводи до конфликта.

(…)

Текст “Комуникација са особом која болује од деменције” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.