Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nataša Todorović (Blog o socijalnom uključivanju)

Svi mi svesni smo činjenice da je komunikacija vrlo važan deo našeg života. Isto tako znamo i da veliki broj nesporazuma među ljudima potiče od nepravilne komunikacije. Svako od nas može da se seti nebrojeno primera nesporazuma na privatnom, poslovnom ili javnom polju proizašlih iz loše komunikacije.

Pravilna komunikacija se sastoji iz sledećih faza: dobijanje pažnje, uspostavljanje kontakta, sama komunikacija i potvrđivanje.

Međutim postoje situacije kada je komunikacija otežana, a to se u ovom slučaju odnosi na osobe koje imaju dijagnostikovanu demenciju. Ove osobe imaju problem da se prisete stvari i događaja. One mogu da imaju problem sa pronalaženjem reči ili prisećanjem onog što žele da kažu. Možemo biti nestrpljivi i želeti da takve osobe samo što pre kažu šta žele, ali u većini slučajeva to se ne dešava. Da bi komunikacija bila dobra neophodno je biti svestan i saznati više o zajedničkim problemima u komunikaciji uzrokovanim time što osoba sa kojom komuniciramo i o kojoj brinemo ima dijagnostikovanu demenciju. Kada više znamo, bolje se osećamo i bolje se nosimo sa problemima, a sa druge strane to doprinosi boljem odnosu sa osobom koju negujemo i o kojoj brinemo i omogućava lakše obavljanje svakodnevnih obaveza. Dobra komunikacija omogućava i da osoba koja boluje od demencije zadrži vezu sa sobom i sa spoljašnjim svetom.

Problemi u komunikaciji sa kojima se suočavaju osobe koja boluje od demencije:

• Problem sa pronalaženjem pravih reči prilikom govora (mogu opisati neku stvar, a ne znaju kako se ona zove);
• Problemi sa razumevanjem reči;
• Problemi održavanja pažnje tokom dugih razgovora;
• Brzo zaboravljaju sadržaj upravo završenog razgovora;
• Stvari koje pričaju ponekad mogu delovati nelogično i nepovezano;
• Problemi u komunikaciji koji potiču od pozadinskih šumova na radiju, televiziji, telefonskih poziva ili razgovora u sobi;
• Njihova frustracija izazvana neuspešnom komunikacijom;
• Osobe koje pate od demencije su veoma osetljive na dodir, na visinu i jačinu tonova i glasova;
• Problemi sa prisećanjem redosleda radnji pri različitim aktivnostima (kao što su kuvanje, plaćanje računa, oblačenje ili pranje veša);
• U kasnijim stadijumima dešava se da se ne sećaju imena članova porodice i ne prepoznaju ih.

Dobra komunikacija u ovom slučaju:

• Doprinosi boljim odnosima u porodici;
• Doprinosi da se bolje osećaju i starija osoba i onaj koji brine o njoj, tj. negovatelj;
• Razvija samostalnost kod starije osobe o kojoj brinemo;
• Olakšava rešavanje porodičnih konflikata;
• Pomaže da osoba koju čuvamo bolje razume ono što se od nje traži;
• Smanjuje iritaciju i nervozu koju oseća negovatelj i pomaže mu da se smiri.

Kako poboljšati komunikaciju i izboriti se sa promenama u komunikacijskim veštinama osobe koja boluje od demencije?

Prvi korak je da shvatimo da bolest između ostalog dovodi i do problema u komunikaciji i da osoba ne želi namerno da nas nervira i iritira. Zapamtite načelo: „To bolest govori, ne osoba.”

Drugi korak je da pokušamo da koristimo neke savete koji mogu da olakšavaju komunikaciju.

Potrebno je da pridobijmo pažnju i pružimo sigurnost osobi koja pati od demencije (nasmešite mu/ joj se, uhvatite za ruku, itd.). Napravite kontakt očima, postavite se ispred osobe i oslovite osobu njenim imenom.

Budite svesni svog tona, koliko ste glasni, kako gledate osobu i kakav je vaš “govor tela”. Govor tela je takođe važan deo poruke koju šaljete. Na primer, ako stojite sa rukama čvrsto savijenim, možete poslati poruku da ste napeti ili ljuti.

Za razgovor birajte prijatne teme, pričajte o onome što osoba voli i u čemu uživa. Pogodne teme su događaji iz prošlosti u kojima je osoba uživala.

Obraćajte se osobi kao odrasloj jedinki, a ne kao detetu. Izbegavajte reči, rečenice i ton koje upotrebljavamo kada pričamo sa bebama ili decom. Preporučuje se izbegavanje rečenica u prvom licu množine, kao npr. “Danas lepo izgledamo”, već je bolje reći “Danas lepo izgledaš”, gde se prema osobi odnosimo kao prema odrasloj ličnosti, a ne kao prema detetu. Nemojte da pričate o osobi kao da ona nije prisutna.

Preporučuje se da govorite šta osoba treba da uradi, a ne ono šta ne treba. Na taj način se olakšava razumevanje. Bolje je reći “Ostani u sobi” nego “Nemoj da izlaziš iz sobe”.

Postavljajte osobi jednostavna pitanja. Ako je, pak, bolest u poodmaklom stadijumu, izbegavajte pitanja. Ako to ipak činite, ograničavajte moguće odgovore – najbolje je da pitanje kao odgovor ima dve opcije: DA ili NE. Na primer: “Hoćeš li jabuku?” (Ujedno možemo i da joj pokažemo jabuku.)

Pojednostavite ono šta želite da kažete, a pri tom koristite poznate i jednostavne reči, ovo pomaže da se osoba oseti sigurnije i orijentisanije.

Strpljivo slušajte, zadržite smirenost. Pokušajte da se nasmešite i pokažite smisao za humor. Odgovor uz nestrpljenje ili agresivnost samo dovodi do konflikta.

(…)

Tekst “Komunikacija sa osobom koja boluje od demencije” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.