Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
Након што се разболео од менингитиса, живот десетогодишњег Драгољуба Вукотића променио се из корена. Тада, 1934. године, нису постојали лекови као што је пеницилин, те он након прележане болести остаје без слуха. Започето школовање покушао је да настави у родном Ариљу, али више није могао да прати наставу, па прелази у тада јединствену школу за глуву децу, у Јагодини. У то време, образовање и могућности глувих били су непознаница, па је школа организовала путовања по градовима Србије где су ђаци показивали да могу да науче да говоре и рецитују, да изводе вежбе на справама, да имају смисао за ритам, да могу да играју.
При Дому у ком је боравио током школовања постојале су школске радионице, које су глуве обучавале занатима, пошто средње и више образовање за глуве тада није било могуће. Вукотић је почео да учи кројачки занат, који због рата није завршио.
Након Првог светског рата почиње да ради у Дому слепих и глувих у Земуну, где се старао о професионалној рехабилитацији глувих, оглувелих и наглувих лица. Ту је радио годину дана, да би касније почео да ради у градском Удружењу дефектних слухом. Од тада почиње његова борба против застарелих схватања која су владала у друштву и организацијама, борба за равноправност глувих у заједници.
Већ 1945. године учествовао је у оснивању Удружења дефектних слухом Србије. Био је на челу Савеза глувих Југославије 34 године. Заслужан је за формирање заштитних радионица ДЕС. Био је председник Светске федерације глувих, основане 1951, пуних 28 година. Радио је на унификацији знаковног језика на светском нивоу. Пропутовао је цео свет и састајао се са представницима организација глувих, али и влада и краљевских породица у земљама на свим континентима, непрестано заговарајући значај прихватања равноправности оштећених слухом. Каже се да је Вукотић био у земљама и видео се с људима с којима се чак ни Јосип Броз Тито није састао.
На свим тим путовањима је учио, али и преносио своја знања и искуства, повезујући тако удружења глувих на свим континентима и у свим земљама. Због тога је и прозван „корифејем света тишине“, човеком који је постао синоним светске организације коју је водио али и свих њених чланица, и свих глувих особа уопште.
(…)
Текст “Ко зна знаковни језик има кључ за душу глувих” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар