Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ивана Ковачевић (Блог о социјалном укључивању)

Кликните да прочитате први део интервјуа са Гораном Ћургус.

(2. део)

Горана Ћургус је харфисткиња која живи и ради у Београду. Запослена је у Народном позоришту. Она је мама два дечака, супруга, ћерка, тетка, сестра, пријатељица… Љубитељ је животиња, а посебно мачака. Такође, поносни је члан Музичко оперско театарске организације МОТО чији  је мото да уметност треба да припада свакоме!

• Реците нам нешто о Музичко оперско театарској организацији МОТО.

Моја пријатељица и колегиница Наташа Јовић Тривић, мецосопран, иначе првакиња Опере Народног позоришта, дошла је на идеју да покрене Музичко оперско театарску организацију МОТО, окупивши нас неколико истомишљеника, ентузијаста-професионалаца, махом запослених у Народном позоришту. Сви смо ми, на неки начин, током наших каријера били друштвено ангажовани и заједно учествовали у хуманитарним акцијама. Такође, сви смо делили незадовољство положаја уметника у Србији. Тако смо решили да удружимо наше снаге у промоцији и афирмацији уметности у Србији, са посебном жељом да је приближимо  осетљивим групама, и на неки начин понудимо музику као извор снаге и радости. “Наша визија је да класична музика, опера и театар постану доступни свим људима и буду део живота човека у Србији. Наша мисија је да радом афирмисаних уметника, промовисањем младих уметника стварамо нову публику и на тај начин подижемо квалитет живота.“

Посебну пажњу удружење посвећује активностима везаним за рад са особама са инвалидитетом, старим и немоћним лицима, деци без родитељског старања и другим групама које су због својих здравствених, социјалних и других проблема онемогућене да буду комплетно укључене у свакодневни живот.

• Волели бисмо да чујемо о наступима организације МОТО.

Поред наступа и радионица са малишанима са Дечје клинике за неурологију и психијатрију у Доктора Суботића, посебно сам поносна на серију концерата, својеврсни фестивал камерне музике „Метохијски мај“ у српској енклави Велика Хоча који је одржан прошле године. Деца Велике Хоче су била предивна публика, и како је фестивал одмицао почели су и да учествују на нашим концертима (увек би припремили једну или две хорске нумере за крај). Иако не могу слободно да се крећу изван енклаве и никад до тад нису чули за класичну и камерну музику, деца су се уз музику осећала као грађани света, а Велика Хоча је била центар. На Фестивалу је одржано шест концерата класичне музике са различитом комбинацијом инструмената и различитом тематиком, а у извођењу чланова МОТО-а. Фестивал је имао едукативни карактер, а реализован је у сарадњи са пријатељском организацијом ,,Amici di Decani“. Наши пријатељи из ове италијанске организације се интензивно и пожртвовано боре за побољшање услова живота деце која чине трећину укупне популације ове енклаве и живе у тешким условима. У августу смо организовали радионице, у оквиру фестивала Хочанске игре, и деца су свирала харфу и бубњеве на завршној представи. То је било стварно магично.

Такође, добијамо награде и признања. Градска организација слепих Београда је доделила Посебно признање нашој организацији за показано разумевање и пружену помоћ за спровођење активности и унапређење живота и рада слепих и слабовидих Београда у 2015. години. Признање је уручено на Сретењској академији која је поводом 70 година рада организације одржана у просторијама организације у Јеврејској улици број 24.

Музичко оперско театарска организација МОТО, линк: www.moto.org.rs

• Да ли бисте са нама подели неке од својих планова? Завршићемо овај разговор питањем како видите себе у будућности.

Ја имам велики инструмент, харфу за професионалце. Веома је тешко носити је. То је скупо и компликовано, нажалост и инструмент се тако хаба. Зато често не могу да стигнем тамо где бих желела да свирам.

Такође, за децу која се први пут срећу са харфом, много је боља мала харфа. Често малишани не могу ни да седну уз моју харфу, превелика им је, мало се и плаше.

Моја велика жеља јесте да у најскоријој будућности набавим малу харфу. Радићу на остварењу ове жеље свим снагама. За сада, не видим начин да је набавим, али нећу одустати. Са малом харфом ћу моћи да стигнем на сва та места где је потребно мало музике, у болнице, домове за старе, енклаве…

(…)

Текст “ Лековита моћ музике” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.