Влада Републике Србије
У Француској од 2005. родитељи могу да одаберу да ли ће детету дати презиме мајке, оца или оба. За сада се традиција давања презимена по оцу чврсто држи, па је у 2014. мајчино презиме имало 6,5% деце, а тај удео пада на готово незнатних 0,2% код венчаних парова. Разлози за давање мајчиног имена не своде се на афирмацију женских права и једнакости. Понекад се таква одлука доноси да би се детету дало презиме за које родитељи сматрају да је прихватљивије у друштву, али и да би се очувало породично име жене, или успомена на тежак период кроз који је породица прошла. Оба презимена најчешће добијају деца чије су мајке из земаља у којима је то уобичајено, попут Шпаније и Португалије.
У Француској је у 2014. рођено 818.565 беба, а од 2005. сваки дан се рађа више од 2.200. Од тога према подацима француског Државног института за статистику и економска истраживања (INSEE) 83,1% добија презиме оца, 6,5% мајчино презиме, а нешто више од сваког десетог има оба презимена.
Закон који је омогућио Французима овакву флексибилност донет је 2005.
У Србији је Породичним законом дата могућност да се презиме детета да по мајци, оцу или оба, с тим што два детета истог родитеља не могу имати различита презимена.
Међутим, тумачење Министарства за рад било је да је и мајчино и очево могуће дати само у случају да су она иста, јер у супротном деца имају различито презиме од родитеља, и матичари су двострука презимена спречавали. Због овога је у августу 2014. повереница за равноправност на притужбу једног грађанина дала препоруку да се двоструко презиме, предвиђено законом, омогући у пракси без изузетка.
Фактор који највише утиче на давање презимена мајке у Француској је брачна ситуација – међу паровима у браку 95,2% деце има очево презиме, 0,2% мајчино, а 4,5% оба. И ван брака се традиција патронима, очевог презимена, добро држи, па скоро три од четири детета добија очево презиме, скоро 11 мајчино, а више од 14% оба.
Где су уобичајена два презимена
„Закон је донет пре само 10 година, то је мало! Људи и не знају да имају избор, нема рекламе за ове механизме, на пример летака у општини“, наводи социолог Виржини Декутир (Virginie Descoutures), која је специјализована за презимена, за француски лист Паризијен (Le Parisien).
Она двостука презимена повезује са високим образовањем и вишом средњом класом, као и са жељом за једнакошћу између жена и мушкараца.
Подаци француског института указују на неке друге правилности. Тако међу децом чије су мајке рођене у Шпанији и Португалији нешто више од сваког трећег детета има само очево презиме, а преовлађују оба презимена, мајке и оца, јер је то уобичајено у ове две земље.
Међу децом чија је мајка рођена у Шпанији 56,7% деце има два презимена, при чему је прво очево а друго мајчино, док 3,7% има оба презимена у обрнутом редоследу. Међу децом са мајкама рођеним у Португалији 45,9% деце има два презимена при чему је прво мачино, док додатних 8,7% има обрнути редослед. Висок удео двоструких презимена бележи се и у породицама у којима је мајка из Латинске Америке, Колумбије (53,5%), и Бразила (48,8%).
Удео двоструких презимена још је већи у породицама где су оба родитеља из Шпаније (82% у редоследу очево-мајчино презиме) и Португалије (62% у редоследу мајчино-очево).
Очево презиме доминира у породицама где је мајка из Јапана (76,3%), Швајцарске (78,3%) и Велике Британије (81,5%).
Мајчино презиме: резултат бунта, сентименталности или прагматичности
Само мајчино презиме добија 6,5% деце, односно свако 15, а то су најчешће деца која нису рођена у браку, од којих свако 10. има само мајчино презиме.
Међу децом родитеља у браку тек 0,2%, односно једно у 5.000, добије мајчино презиме. Разлози за такав неуобичајен корак су разнородни, а према исповестима породица за француски дневник Монд (Ле Монде), афирмација жене у породици и друштву само је један од разлога.
Саговорник Никола Г, који је са супругом донео такву одлуку, наводи да је њена породица дошла у Француску током Франкове диктатуре у Шпанији, и да је она последња у породици која би могла да пренесе презиме деци.
Очување сећања на тешке тренутке наводи и Михаел Топен (Michael Taupin) чији син носи име његове жене. Топенов деда по оцу је био немачки војник који је током рата заробљен и заљубио се у Францускињу.
„Доста су пропатили због свега што је значило бити Немац на крају Дргуог светског рата. Желели смо да очувамо сећање на ту породицу“, навео је он.
Прагматичан разлог навела је Ана Г, која је рекла да њен муж носи арапско презиме и да није желела да дете изложи ризику да доживи дискриминацију.
Жеља да одбаци траг породице која га је одбацила навела је Бертрана да детету да презиме своке жене. Његов отац је, како наводи за Монд, напустио породични ом када је он имао 9 месеци, а није га видео две децценије. Бертран зато није желео свом детету да пренесе презиме „породице за коју не постојимо“.
Написала: С.В., преузето са www.euractiv.rs
pdf [3 MB]
Оставите коментар