Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
У последњих неколико месеци имао сам неколико сусрета са полицајцима на различитим местима. Иако се све добро завршило, те су ме ситуације помало узнемириле, па пишем овај текст јер се надам да ће он некоме помоћи да макар мало о овоме размисли када се сретне са особама сличним мени.
Једном приликом сам се са другарицама договорио да се нађемо у граду. Било је рано поподне и једна другарица и ја чекали смо да дође друга. Пришао нам је један полицајац. Питао нас је кога чекамо и да ли користимо опијате. Био сам збуњен, осећао сам се непријатно. Полицајац ме је претресао, прегледао све џепове. Био сам потпуно неприпремљен за тако нешто. Питао нас је да ли нешто студирамо. Другарица му је одговорила да она студира на Економском факултету, и успут му указала да ја имам аутизам. Претпостављам да је то урадила да се он не би изненадио због неке моје реакције. Кад се уверио да немам ништа у џепу и не користим никакве опијате, пустио нас је, али ми је та сцена остала упамћена. Рекао сам другарици да бих позвао родитеље, али ме је она убедила да за тим нема потребе, јер се све добро завршило.
Поред редовних тренинга викендом код мог бившег професора физичког, понекад одем да трчим на Спортском центру „Олимп“. Једном приликом на изласку из спортског центра зауставила су ме два полицајца. Један од њих тражио ми је личну карту. Личну карту сам одавно извадио, али, да је случајно не бих изгубио, са собом увек носим само копију. Након што је прегледао моје податке, један од полицајаца ме је претресао. Мало сам се уплашио, јер нисам знао како у овој ситуацији да поступим. Рекао сам им да ћу позвати родитеље, али су они одговорили да је све у реду и да могу да идем кући.
Недавно сам са татом ишао у ноћни провод у једну београдску кафану где наступа бенд у коме свира наш пријатељ. Месецима сам убеђивао родитеље да идемо тамо, али им је требало дуго времена да пристану на мој предлог. Мало су се бринули како ћу се снаћи у кафани, да ли ће ми сметати гласна музика итд. Такође, проблем је представљало и то што очекујем да причам са музичарима из бенда, а они за то немају времена. Негде пред прву паузу су у кафану ушли полицајци (после смо чули да је то било први пут да се на том месту догоди „рација“). Музичари су престали да свирају, један од полицајаца се попео на бину и рекао да сви присутни припреме личне карте. Ја сам се мало уплашио. Опустио сам се тек када сам схватио да треба само да покажем личну карту. Међутим, она моја копија коју носим се исцепала, па је тата морао да му објасни зашто не носим прави документ. И тата је морао да да своју личну карту, а онда смо двадесетак минута чекали да му је врати. Недуго затим смо се поздравили са члановима бенда и отишли кући.
На повратку саобраћајни полицајци су зауставили наш ауто. Желели су да виде да ли тата вози под дејством алкохола или не. Морао је и да дува у апарат за мерење нивоа алкохола, а пошто није ништа пио те вечери, све је било у реду. Само, било ми је мало необично да исте вечери чак два пута имам сусрет са полицијом, али сам се толико лепо провео да ми ова два догађаја нису утицала на расположење.
(…)
Текст “Моја искуства са полицајцима” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар