Влада Републике Србије
Пише: Јасмина Тешановић (Блог о социјалном укључивању)
Моја најбоља другарица из раног детињста, моја прва најбоља другарица умрла је тачно пре десет година.
Имале смо ја осам она шест година кад смо се среле, и звале смо се касње цео живот НД, НД-киње, што ће рећи најбоље другарице.
Сви знамо о чему овде причам. Свака од нас имала је једну и најбољу другарицу у раном детињству онда кад смо мислиле да мора да буде само једна и то заувек. Поред љубави према мајци то је прва школа љубави коју пролазимо а за разлику од јубави према мајци коју не бираш, другарицу бираш.
Сећам се тог првог момента кад сам срела Мају у Каиру, буцмасту коврџаву и смешљиву: доживела сам је одмах као своју љубимицу , као неко коме је потребна помоћ ваздан и то баш моје знање или полузнање. Никад је нисам питала шта је она видела у мени, просто смо биле упућена једна на другу у страној земљи, где је деловало да нас нико не разуме , саме у том чудном свету. Лепо смо расле заједно, кад смо се растале после неколико година писале смо једна другој писма скоро сваки дан. Све што ти сваки дан падне на памет, не дневник већ тајне, да то се сећам, све је било Тајна.
И онда као одрасле особе некако смо се удаљиле, знам и зашто, нису били мужеви у питању па ни деца већ ми саме: као да смо имале потребу да направимо дистанцу, односно зацртамо разлику која годинама није била видљива. Па и тада , сећам се да сам подизала телефонску слушалицу пре но што би зазвонио телефон мислећу на њу кад она зове, макар то било једном у месец дана. И кад бисмо се виделе на различитм континентима, нека невероватна топлина би нас обузела, нешто што тешко да сам имала са било којом другом особом у мом животу: биле смо сведокиње једна другој у ситуацијама одрастања, које без сведока нестану. Без ње има већ десет година знам да не могу тако слатко да се смејем на помен неког инцидента из младости, и глупости везаних за наше тајне. Да имам то стопостотно осећање да сам у праву, да говоирм истину!
Данас још постоје људи који ми миришу на моју Мају: њена породица, њене блиске другарице…и свака та особа ми је ненормално драга…увек у мени пробуди лепу бурну емоцију. Више нисам у стању ни да жалим за Мајом која је прерано отишла и нагло. Требало је да се видимо недељу дана по њеној смрти. Док смо планирале наш сусрет преко телефона није нам пало нам на памет да га неће бити. Питала сам је: јел’ се плашиш НД, а она је одговорила, па НД-киња кад тад сви морамо да умремо, чега да се плашим…
(…)
Текст “Моја Маја” Јасмине Тешановић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар