Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Moja najbolja drugarica iz ranog detinjsta, moja prva najbolja drugarica umrla je tačno pre deset godina.

Imale smo ja osam ona šest godina kad smo se srele, i zvale smo se kasnje ceo život ND, ND-kinje, sto ce reći najbolje drugarice.

Svi znamo o čemu ovde pričam. Svaka od nas imala je jednu i najbolju drugaricu u ranom detinjstvu onda kad smo mislile da mora da bude samo jedna i to zauvek. Pored ljubavi prema majci to je prva škola ljubavi koju prolazimo a za razliku od jubavi prema majci koju ne biraš, drugaricu biraš.

Sećam se tog prvog momenta kad sam srela Maju u Kairu, bucmastu kovrdžavu i smešljivu: doživela sam je odmah kao svoju ljubimicu , kao neko kome je potrebna pomoć vazdan i to baš moje znanje ili poluznanje. Nikad je nisam pitala šta je ona videla u meni, prosto smo bile upućena jedna na drugu u stranoj zemlji, gde je delovalo da nas niko ne razume , same u tom čudnom svetu. Lepo smo rasle zajedno, kad smo se rastale posle nekoliko godina pisale smo jedna drugoj pisma skoro svaki dan. Sve što ti svaki dan padne na pamet, ne dnevnik već tajne, da to se sećam, sve je bilo Tajna.

I onda kao odrasle osobe nekako smo se udaljile, znam i zašto, nisu bili muževi u pitanju pa ni deca već mi same: kao da smo imale potrebu da napravimo distancu, odnosno zacrtamo razliku koja godinama nije bila vidljiva. Pa i tada , sećam se da sam podizala telefonsku slušalicu pre no što bi zazvonio telefon misleću na nju kad ona zove, makar to bilo jednom u mesec dana. I kad bismo se videle na različitm kontinentima, neka neverovatna toplina bi nas obuzela, nešto što teško da sam imala sa bilo kojom drugom osobom u mom životu: bile smo svedokinje jedna drugoj u situacijama odrastanja, koje bez svedoka nestanu. Bez nje ima već deset godina znam da ne mogu tako slatko da se smejem na pomen nekog incidenta iz mladosti, i gluposti vezanih za naše tajne. Da imam to stopostotno osećanje da sam u pravu, da govoirm istinu!

Danas još postoje ljudi koji mi mirišu na moju Maju: njena porodica, njene bliske drugarice…i svaka ta osoba mi je nenormalno draga…uvek u meni probudi lepu burnu emociju. Više nisam u stanju ni da žalim za Majom koja je prerano otišla i naglo. Trebalo je da se vidimo nedelju dana po njenoj smrti. Dok smo planirale naš susret preko telefona nije nam palo nam na pamet da ga neće biti. Pitala sam je: jel’ se plašiš ND, a ona je odgovorila, pa ND-kinja kad tad svi moramo da umremo, čega da se plašim…

(…)

Tekst “Moja Maja” Jasmine Tešanović u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.