Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
Музика као терапија. Музикотерапија. Особе са инвалидитетом о којима ћете читати у наредним редовима волеле су и дисале музику. Пуним плућима.
Паул Витгенштајн, брат филозофа Лудвига Витгенштајна, рођен је 1887. године у Бечу. У њихову кућу често су долазили да свирају познати музичари попут Брамса, Малера и Штрауса, са којим је Паул свирао у дуету. Музику је почео да учи свирајући клавир код Малвина Брија, а теорију код слепог Џозефа Лабора. Први јавни наступ имао је у Бечу 1913. године и добио је позитивне коментаре. Када је Аустроугарска 1914. објавила рат Србији, Паул је осетио потребу да буде добровољац у рату. Месец дана касније Руси су га тешко ранили. Његов десни лакат био је поломљен. Када се пробудио у болничком кревету, открио је да је руски заробљеник и да му је десна рука ампутирана. И поред тога он остаје при одлуци коју је раније донео, да постане пијаниста. Вежбао је седам сати дневно и развио технике употребе папучица и покрета руке који до тада нису били познати. Писао је свом старом учитељу Лабору да му напише концерт за извођење само левом руком, што је овај одмах прихватио. Пред крај рата Витгенштајн је интензивно учио, аранжирао дела само за леву руку и вежбао комад који је за њега написао Лабор. Поново је почео да наступа.
Витгенштајн је затим почео да наручује композиције написане само за леву руку од познатих композитора Бритна, Прокофјева, Штрауса, а најпознатији концерт за њега написао је Равел. Међутим, када је Витгенштајн направио измене у Равеловом концерту, њих двојица су се посвађали и више нису сарађивали. Витгенштајн није јавно изводио сва дела која је наручивао јер му се нису допадала, а инсистирао је да му се дају доживотна ексклузивна извођачка права на композиције које су писане за њега, јер их је он наручивао и плаћао и јер је то била његова идеја. Данас се многе од тих композиција изводе са две руке, а често их изводе пијанисти који могу користити само једну руку. Многи који су слушали Витгенштајна клели су се да тако добро може да свира само неко са обе руке.Умро је 1961. у 73. години живота. О његовом животу написан је роман.
Скоро четрдесет година Томас Квастхоф одушевљавао је публику топлим гласом и интензивним, енергичним интерпретацијама. Његова мајка је током трудноће, због јутарњих мучнина, узимала лек због кога је он рођен са краћим костима. Висок је тек метар и тридесет пет центиметара, његове руке и ноге су прекратке и деформисане. “Многи мисле да инвалид мора да пати, да буде тужан и очајан. Али ја то уопште нисам”, каже он. “Очајање сам оставио иза себе, ја сам позитивна особа. Научио сам да се смејем самом себи.”
Као младић Томас због свог инвалидитета прво није смео да студира музику. Али то је само подстакло његову борбеност. “Можда имам телесних недостатака”, рекао је, “али мој глас је нормалан!” И уистину, ускоро се доказао као јединствен певач. И тако је овај баритон од 1980. постао чувен интерпретатор класичних песама. Његов снимак Шубертовог “Зимског путовања” сматра се легендарним.
Последњих година је публику изненађивао излетима у џез – музички правац који воли још од најраније младости. Оваква техника му је помогла да постигне посебан звук који он као класични музичар без микрофона уопште не би могао да произведе. “Кад бих тако тихо певао, нико ме у великој сали не би чуо”. А кад Квастхоф изводи песму “Ниски људи” Рендија Њумана, тада публика ову ствар доживи у сасвим другом светлу. “С висином од 135 центиметара ја стварно смем певати песму ‘Ниски људи’. То наравно садржи делић самоироније. Ја свој инвалидитет доживљавам као чињеницу и могу се томе и смејати”, каже певач.
(…)
Текст “Музика као лек” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар