Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Muzika kao terapija. Muzikoterapija. Osobe sa invaliditetom o kojima ćete čitati u narednim redovima volele su i disale muziku. Punim plućima.

Paul Vitgenštajn, brat filozofa Ludviga Vitgenštajna, rođen je 1887. godine u Beču. U njihovu kuću često su dolazili da sviraju poznati muzičari poput Bramsa, Malera i Štrausa, sa kojim je Paul svirao u duetu. Muziku je počeo da uči svirajući klavir kod Malvina Brija, a teoriju kod slepog Džozefa Labora. Prvi javni nastup imao je u Beču 1913. godine i dobio je pozitivne komentare. Kada je Austrougarska 1914. objavila rat Srbiji, Paul je osetio potrebu da bude dobrovoljac u ratu. Mesec dana kasnije Rusi su ga teško ranili. Njegov desni lakat bio je polomljen. Kada se probudio u bolničkom krevetu, otkrio je da je ruski zarobljenik i da mu je desna ruka amputirana. I pored toga on ostaje pri odluci koju je ranije doneo, da postane pijanista. Vežbao je sedam sati dnevno i razvio tehnike upotrebe papučica i pokreta ruke koji do tada nisu bili poznati. Pisao je svom starom učitelju Laboru da mu napiše koncert za izvođenje samo levom rukom, što je ovaj odmah prihvatio. Pred kraj rata Vitgenštajn je intenzivno učio, aranžirao dela samo za levu ruku i vežbao komad koji je za njega napisao Labor. Ponovo je počeo da nastupa.

Vitgenštajn je zatim počeo da naručuje kompozicije napisane samo za levu ruku od poznatih kompozitora Britna, Prokofjeva, Štrausa, a najpoznatiji koncert za njega napisao je Ravel. Međutim, kada je Vitgenštajn napravio izmene u Ravelovom koncertu, njih dvojica su se posvađali i više nisu sarađivali. Vitgenštajn nije javno izvodio sva dela koja je naručivao jer mu se nisu dopadala, a insistirao je da mu se daju doživotna ekskluzivna izvođačka prava na kompozicije koje su pisane za njega, jer ih je on naručivao i plaćao i jer je to bila njegova ideja. Danas se mnoge od tih kompozicija izvode sa dve ruke, a često ih izvode pijanisti koji mogu koristiti samo jednu ruku. Mnogi koji su slušali Vitgenštajna kleli su se da tako dobro može da svira samo neko sa obe ruke.Umro je 1961. u 73. godini života. O njegovom životu napisan je roman.

Skoro četrdeset godina Tomas Kvasthof oduševljavao je publiku toplim glasom i intenzivnim, energičnim interpretacijama. Njegova majka je tokom trudnoće, zbog jutarnjih mučnina, uzimala lek zbog koga je on rođen sa kraćim kostima. Visok je tek metar i trideset pet centimetara, njegove ruke i noge su prekratke i deformisane. “Mnogi misle da invalid mora da pati, da bude tužan i očajan. Ali ja to uopšte nisam”, kaže on. “Očajanje sam ostavio iza sebe, ja sam pozitivna osoba. Naučio sam da se smejem samom sebi.”

Kao mladić Tomas zbog svog invaliditeta prvo nije smeo da studira muziku. Ali to je samo podstaklo njegovu borbenost. “Možda imam telesnih nedostataka”, rekao je, “ali moj glas je normalan!” I uistinu, uskoro se dokazao kao jedinstven pevač. I tako je ovaj bariton od 1980. postao čuven interpretator klasičnih pesama. Njegov snimak Šubertovog “Zimskog putovanja” smatra se legendarnim.

Poslednjih godina je publiku iznenađivao izletima u džez – muzički pravac koji voli još od najranije mladosti. Ovakva tehnika mu je pomogla da postigne poseban zvuk koji on kao klasični muzičar bez mikrofona uopšte ne bi mogao da proizvede. “Kad bih tako tiho pevao, niko me u velikoj sali ne bi čuo”. A kad Kvasthof izvodi pesmu “Niski ljudi” Rendija Njumana, tada publika ovu stvar doživi u sasvim drugom svetlu. “S visinom od 135 centimetara ja stvarno smem pevati pesmu ‘Niski ljudi’. To naravno sadrži delić samoironije. Ja svoj invaliditet doživljavam kao činjenicu i mogu se tome i smejati”, kaže pevač.

(…)

Tekst “Muzika kao lek” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.