Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ирина Дукић (Блог о социјалном укључивању)

Научници су одавно утврдили да музика делује на наша најдубља осећања тако што суптилним и позитивним вибрацијама успоставља психичку равнотежу и ствара осећање задовољства.

Ефикасан и најделотворнији начин да се музиком терапеутски делује јесте музицирање уживо пред осетљивим групама деце и одраслих. То је пракса коју, у сарадњи са медицинским установама практикују многи музичари у земљи и иностранству. Међу њима је и соло флаутисткиња Београдске Филхармоније СТАНА КРСТАЈИЋ.

Како и када сте почели да сарађујчете са децом из осетљивих група?

Син мојих пријатеља, Дамјан Диклић ишао је у ликовну радионицу “Похвала руци”, за особе са Дауновим синдромом. Први пут сам тамо отишла сама, понела пиколо, флауту и алт флауту и причали смо, свирала сам им и било ми је много тешко. Тада сам видела колико они добро реагују на музику, колико им се то допало. Закључила сам да деца искрено реагују, без предрасуда.

Дакле, почели сте сами. Ко вам се, од колега, касније придружио?

Други пут сам у “Похвали руци” свирала са мојом сестричином Дуњом Каламир – виолина, која је тада имала 5 година. Било је сјајно и деца су се међусобно добро разумела. Онда сам одлучила да их упознам са краљицом инструмената – харфом. Тада ми се придружила Милена Станишић. То је, наравно био пун погодак. Музиком за флауту и харфу су се одушевили и свако од њих је желео да мало свира на харфи и то је било фантастично. Милена и ја смо одлучиле да почнемо редовно да долазимо у “Похвалу руци” и да, макар једном месечно свирамо деци, а они да, по својој вољи сликају и цртају на музику коју слушају. Из тих наших сусрета, који су били од ујутру па до ручка, из заједничког рада смо изабрали музику која се њима највише допала, и снимиле компакт диск у студију. Из те прве године сарадње, дакле, настао је компакт диск “Музичка сликовница”. Полазници ликовне радионице “Похвала руци” и Милена и ја смо били веома срећни, направили смо и заједничку промоцију. Наставиле смо и следеће године нашу радионицу, из које је настао следећи компакт диск “Музика за уживање”. Такође, са њиховим изванредним цртежима и сликама. Њихови радови су били толико добри, да су многи ликовни уметници били запањени и одушевљени, као и стручна јавност. То су, уједно били и први снимљени компакт дискови за харфу и флауту у Србији.

Постоји ли још увек ликовна радионица “Похвала руци” и знате ли где су данас та деца?

Нажалост, после извесног времена се та ликовна радионица затворила, они више не постоје. Сада та наша деца, која и нису више деца по годинама, иду у разне друге дневне боравке.

Да ли сте сарађивали са још неком институцијом и којом?

Ступила сам у контакт и са Микијем Манојловићем, који је основао “Радионицу интеграције” за рад са слепим и слабовидим особама. Тамо сам свирала Миленом Станишић, Едином Карамазовим, и Дуњом Каламир, са Анетом Илић и квартетом флаута Београдске филхармоније. Било је то невероватно искуство да свирате пред људима који су слепи и слабовиди. Невероватно је колико ми имамо сужен видик, ми који видимо, док се не сусретнемо са једном таквом немогућношћу. Када сам свирала први пут пред слепима, комплетан мој однос према наступу као таквом се променио. Значи, не можете ни на који начин, осим звуком и емоцијом да утичете.

Први пут сам искуство такве врсте имала у болници, односно старачком дому у Немачкој, када сам видела како у салу уносе човека на кревету, за кога сам мислила да му живот виси о концу. Било ми је тешко да свирам, мислећи на то како је тај човек у тешком стању, а он се после концерта још и захвалио, рекавши да му је било много лепо. Мислим да је веома важно свирати људима који, из неког разлога нису у стању да дођу до концертне дворане, па сам тако ишла на Реуматолошки институт, у Дом за одрасла инвалидна лица на Бежанијској коси итд.

(…)

Текст “Музика се слуша срцем“ у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.