Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Irina Dukić (Blog o socijalnom uključivanju)

Naučnici su odavno utvrdili da muzika deluje na naša najdublja osećanja tako što suptilnim i pozitivnim vibracijama uspostavlja psihičku ravnotežu i stvara osećanje zadovoljstva.

Efikasan i najdelotvorniji način da se muzikom terapeutski deluje jeste muziciranje uživo pred osetljivim grupama dece i odraslih. To je praksa koju, u saradnji sa medicinskim ustanovama praktikuju mnogi muzičari u zemlji i inostranstvu. Među njima je i solo flautistkinja Beogradske Filharmonije STANA KRSTAJIĆ.

Kako i kada ste počeli da sarađujчete sa decom iz osetljivih grupa?

Sin mojih prijatelja, Damjan Diklić išao je u likovnu radionicu “Pohvala ruci”, za osobe sa Daunovim sindromom. Prvi put sam tamo otišla sama, ponela pikolo, flautu i alt flautu i pričali smo, svirala sam im i bilo mi je mnogo teško. Tada sam videla koliko oni dobro reaguju na muziku, koliko im se to dopalo. Zaključila sam da deca iskreno reaguju, bez predrasuda.

Dakle, počeli ste sami. Ko vam se, od kolega, kasnije pridružio?

Drugi put sam u “Pohvali ruci” svirala sa mojom sestričinom Dunjom Kalamir – violina, koja je tada imala 5 godina. Bilo je sjajno i deca su se međusobno dobro razumela. Onda sam odlučila da ih upoznam sa kraljicom instrumenata – harfom. Tada mi se pridružila Milena Stanišić. To je, naravno bio pun pogodak. Muzikom za flautu i harfu su se oduševili i svako od njih je želeo da malo svira na harfi i to je bilo fantastično. Milena i ja smo odlučile da počnemo redovno da dolazimo u “Pohvalu ruci” i da, makar jednom mesečno sviramo deci, a oni da, po svojoj volji slikaju i crtaju na muziku koju slušaju. Iz tih naših susreta, koji su bili od ujutru pa do ručka, iz zajedničkog rada smo izabrali muziku koja se njima najviše dopala, i snimile kompakt disk u studiju. Iz te prve godine saradnje, dakle, nastao je kompakt disk “Muzička slikovnica”. Polaznici likovne radionice “Pohvala ruci” i Milena i ja smo bili veoma srećni, napravili smo i zajedničku promociju. Nastavile smo i sledeće godine našu radionicu, iz koje je nastao sledeći kompakt disk “Muzika za uživanje”. Takođe, sa njihovim izvanrednim crtežima i slikama. Njihovi radovi su bili toliko dobri, da su mnogi likovni umetnici bili zapanjeni i oduševljeni, kao i stručna javnost. To su, ujedno bili i prvi snimljeni kompakt diskovi za harfu i flautu u Srbiji.

Postoji li još uvek likovna radionica “Pohvala ruci” i znate li gde su danas ta deca?

Nažalost, posle izvesnog vremena se ta likovna radionica zatvorila, oni više ne postoje. Sada ta naša deca, koja i nisu više deca po godinama, idu u razne druge dnevne boravke.

Da li ste sarađivali sa još nekom institucijom i kojom?

Stupila sam u kontakt i sa Mikijem Manojlovićem, koji je osnovao “Radionicu integracije” za rad sa slepim i slabovidim osobama. Tamo sam svirala Milenom Stanišić, Edinom Karamazovim, i Dunjom Kalamir, sa Anetom Ilić i kvartetom flauta Beogradske filharmonije. Bilo je to neverovatno iskustvo da svirate pred ljudima koji su slepi i slabovidi. Neverovatno je koliko mi imamo sužen vidik, mi koji vidimo, dok se ne susretnemo sa jednom takvom nemogućnošću. Kada sam svirala prvi put pred slepima, kompletan moj odnos prema nastupu kao takvom se promenio. Znači, ne možete ni na koji način, osim zvukom i emocijom da utičete.

Prvi put sam iskustvo takve vrste imala u bolnici, odnosno staračkom domu u Nemačkoj, kada sam videla kako u salu unose čoveka na krevetu, za koga sam mislila da mu život visi o koncu. Bilo mi je teško da sviram, misleći na to kako je taj čovek u teškom stanju, a on se posle koncerta još i zahvalio, rekavši da mu je bilo mnogo lepo. Mislim da je veoma važno svirati ljudima koji, iz nekog razloga nisu u stanju da dođu do koncertne dvorane, pa sam tako išla na Reumatološki institut, u Dom za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi itd.

(…)

Tekst “Muzika se sluša srcem“ u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.