Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
Балетског играча Филипа Мартина Нилсона први кораци које је начинио на прстима одвели су много даље него што је могао да наслути. Учећи да плеше, овај дечак са тешким обликом аутизма, спознао је живот. „Живот је за мене увек био борба. Од рођења сам био другачији, и моје одрастање није било нимало лако. Мој биолошки отац напустио је мајку и мене када сам имао само годину дана. Мама је сама бринула о мени скоро две године, а ја нисам говорио, нисам остваривао контакт очима, нисам комуницирао заправо ни на који начин. Са три године постављена ми је дијагноза тешког аутизма. Мами су рекли да никада нећу бити способан да живим самостално и понудили јој да ме смести у дом, у коме бих провео остатак живота. Она није пристала на то: почео сам да идем у специјалну школу и радим са терапеутима и ствари су кренуле набоље, али ми је и даље било потребно много помоћи. Проговорио сам са четири године, и чим сам могао да се изразим, рекао сам мами да желим да плешем.“
Плес је био прва ствар коју је пожелео да ради. Никада се није играо напољу са вршњацима; желео је да слуша музику и плеше уз њу. Са часовима је почео са шест година, а са десет је знао да ће бити професионални плесач. Балет га је вратио у функционални свет. У његов живот ушла је дисциплина, а то је утицало и на учење, концентрацију, говор, социјализацију. Свакодневно је вежбао уз подршку мајке и очуха.
Особа која је играла важну улогу у његовом балетском развоју је Наташа Бар, чувени балетски педагог. Она није знала да Филип има аутизам, а он је имао искуства само са специјалним педагозима. Била је строга, али њему то није сметало, јер је желео да успе. „У школи са другом децом с аутизмом имао сам прилике да видим како их третирају на потпуно погрешан начин. Учитељи често не знају како да се повежу са њима, како да им помогну да открију своје способности. Ја сам имао много среће да ми учитељи и родитељи пруже праву подршку и помоћ, а већина деце то никада не доживи и често проживе цео живот у једној соби…“
Мајка је Филипу била највећа подршка. Учинила је све да му помогне, и заслужна је што је данас оваква особа. По њему, родитељи морају да прихвате да имају дете с аутизмом и пронађу му адекватне учитеље. Свако дете је посебно и потребна му је прилагођена настава. Дете не сме да се досађује, мора бити посвећено идеји да се промени, процвета, постане нешто.
Поред балета, Филип воли да подучава, и управо осмишљава програм за децу с аутизмом. Жеља му је да то буде програм који ће се примењивати у различитим школама и на различитим местима. „Свако дете има свој потенцијал, могућност да расте, развија се и буде боље. Нека од њих никада не добију прилику, једноставно људи дигну руке од њих. За мене је плес био ментални окидач, то ме је довело до успеха, научило да живим и стигнем до овог нивоа. У моју школу ишао је дечак кога је јако занимало време, временски услови, клима. Други је волео да свира клавир и пева, неки су сјајно цртали и чак правили своје цртаће. Они су искористили те своје опсесије и око њих програмирали остатак својих живота. То је по мени прави начин да се третира аутизам“.
(…)
Текст “На врховима прстију” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар