Невидљиви облик сиромаштва : Инклузија

Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)

У Србији постоји мало свести о томе да је облик сиромаштва и тај када човек ради пуно, толико да не стигне да оде до банке, до поште, до Републичког завода за здравствено осигурање да овери књижицу, мора да се храни неквалитетно у Fast food-у јер нема времена да једе кувану храну итд.

Е, сад, рећи ћете, па није све сиромаштво…

Контекст теме

У XVIII веку (као и у осталим вековима) радила су и деца, радило се прековремено.

У XIX веку синдикати су кренули да ничу и изборили су се за некаква права радника, постигнута је сагласност да није ок радити 18 сати и сл.

Родна равноправност је донела и жене на тржиште рада што је повећало понуду рада и тиме оборило цену рада.

Мада, до обарања цене рада заправо није дошло јер је човечанство било на нивоу свести да свака особа има право на рад и квалитетан живот у реалним границама.

Нешто што је чисто тржишна ствар, човечанство је кориговало ставом да су неке ствари сувише важне да би биле препуштене законима тржишта па се интервенисало законима човечности. Пример како се може кад се хоће.

Модерно време донело је смањење потребе за радом јер су многи процеси аутоматизовани а при том је дошло до наглог раста становништва на планети. Наравно да имамо велику незапосленост. Додатни притисак на раднике је створило и то што чак и постојећи фонд радних места имплодира, поред чињенице да се нова радна места не отварају.

Људи не схватају да живимо у историјски значајном тренутку јер развој информационих технологија исто је што и развој машине за ткање (разбој), стварчице која је довела до масовних отпуштања јер је ствар коју је радило десет људи сада радила 1 машина. Људи су кренули тада да спаљују разбоје, додуше сада су пригрлили интернет.

Зашто је немати времена сиромаштво

Када је толика незапосленост, радник* је спреман да понуди више радних сати и приде је спреман да понуди радне сате по мањој цени. Зато што му је важно да ради, још више важно када има породицу а највише када има пуно незапослених пријатеља и чланова породице којима треба помоћи.

Тако долазимо до тога да постоји много људи који раде пуно и немају слободног времена а да то није баш њихов избор. Ово није текст о „богаташима“ и „топ менаџерима“ већ о просечној запосленој особи у Србији чија су примања око 25,000 дин и ради у некој продавници или некој приватној агенцији/организацији, удружењу грађана и сл.

Случај 1

Мој друг, рецимо, као месар је радио две недеље две смене у једном великом ланцу супермаркета, с тим да је имао често и ситуацију да заврашава трећу у суботу и иде прву смену у недељу. На сваке две недеље таквог темпа, добије два дана слободно. Током недеље од умора не стигне да оде приватно да заврши шта има, него остави за та два дана па онда не осети ни ту одмор.

Случај 2

Жена ради у fast food киоску 9 сати, месец и по дана сваки дан без слободног дана јер нема ко да је замени. Ако не дође: отказ. Ради на црно. 7 дана у недељи. Да не знам жену, не бих веровао.

Њима је квалитет живота лош као и незапосленој особи, јер пуно раде, пуно стреса, трпи приватан живот, љубав, то утиче на здравље итд.

Значи буквално: када раде, немају времена, имају пара. Када не раде, имају времена немају пара. Ко нема пара, тај је сиромашан: тој особи трпи здравље рецимо и квалитет живота у укупности. А овде смо објаснили да се исто дешава и код особе која нема времена. И тако долазимо до појма у Енглеској и Америци званог Time poor (дисбаланс професионалног и личног времена, који су прагматични Американци тако и назвали како јесте „poor“ (сиромашан).

Економска димензија феномена “немам времена”

Да бисте могли да посетите пријатеље у Барселони, морате да имате новца, да бисте имали новца морате да радите. Најбољи део је што ни када радите не можете да посетите пријатеље у Барселони јер немате времена или када ви добијете слободне дане (они више не могу да се узимају, него се добијају “јао немој сад, видиш да радимо ово сад што је јако важно” и на крају накупи се тог важног толико да је све важно), онда ваши пријатељи нису слободни. Тако да вам остаје да уместо Барселоне, одете на даилy треат у омиљени кафић.

И у томе је тајна успеха београдских кафића. Поред осталог.

Уместо да је дошло до растерећења човечанства због аутоматизације радних процеса, дошло је до масовне незапослености а запослени да би задржали место раде више. Поврх тога плате су им мање, уговори несталнији, привремени до нивоа: „Сутра ће шеф да ми јави да ли да дођем на посао“.

Значи, није све морало овако да буде појавом интернета и аутоматизације. Могло је да дође и до тога да људи и даље буду запослени, само да раде 4 сата уместо 8 сати. Таман би имали и 2 сата да смисле како да се излечи рак.

Дакле није све у кризи, ни у технолошкој револуцији, има нешто и у лакомости власника капитала. Тачније у несавршености људске природе, да не буде „ови зли богаташи“.

(…)

Текст “Невидљиви облик сиромаштва” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.