Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

U Srbiji postoji malo  svesti o tome da je oblik siromaštva i taj kada čovek radi puno, toliko da ne stigne da ode do banke, do pošte, do Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje da overi knjižicu, mora da se hrani nekvalitetno u Fast food-u  jer nema vremena da jede kuvanu hranu itd.

E, sad, reći ćete, pa nije sve siromaštvo…

Kontekst teme

U XVIII veku (kao i u ostalim vekovima) radila su i deca, radilo se prekovremeno.

U XIX veku sindikati su krenuli da niču i izborili su se za nekakva prava radnika, postignuta je saglasnost da nije ok raditi 18 sati i sl.

Rodna ravnopravnost je donela i žene na tržište rada što je povećalo ponudu rada i time oborilo cenu rada.

Mada, do obaranja cene rada zapravo nije došlo jer je čovečanstvo bilo na nivou svesti da svaka osoba ima pravo na rad i kvalitetan život u realnim granicama.

Nešto što je čisto tržišna stvar, čovečanstvo je korigovalo stavom da su neke stvari suviše važne da bi bile prepuštene zakonima tržišta pa se intervenisalo zakonima čovečnosti. Primer kako se može kad se hoće.

Moderno vreme donelo je smanjenje potrebe za radom jer su mnogi procesi automatizovani a pri tom je došlo do naglog rasta stanovništva na planeti. Naravno da imamo veliku nezaposlenost. Dodatni pritisak na radnike je stvorilo i to što čak i postojeći fond radnih mesta implodira, pored činjenice da se nova radna mesta ne otvaraju.

Ljudi ne shvataju da živimo u istorijski značajnom trenutku jer razvoj informacionih tehnologija isto je što i razvoj mašine za tkanje (razboj), stvarčice koja je dovela do masovnih otpuštanja jer je  stvar koju je radilo deset ljudi sada radila 1 mašina. Ljudi su krenuli tada da spaljuju razboje, doduše sada su prigrlili internet.

Zašto je nemati vremena siromaštvo

Kada je tolika nezaposlenost, radnik* je spreman da ponudi više radnih sati i pride je spreman da ponudi radne sate po manjoj ceni. Zato što mu je važno da radi, još više važno kada ima porodicu a najviše kada ima puno nezaposlenih prijatelja i članova porodice kojima treba pomoći.

Tako dolazimo do toga da postoji mnogo ljudi koji rade puno i nemaju slobodnog vremena a da to nije baš njihov izbor. Ovo nije tekst o „bogatašima“ i „top menadžerima“ već o prosečnoj zaposlenoj osobi u Srbiji čija su primanja oko 25,000 din i radi u nekoj prodavnici ili nekoj privatnoj agenciji/organizaciji, udruženju građana i sl.

Slučaj 1

Moj drug, recimo, kao mesar je radio dve nedelje dve smene u jednom velikom lancu supermarketa, s tim da je imao često i situaciju da zavrašava treću u subotu i ide prvu smenu u nedelju. Na svake dve nedelje takvog tempa, dobije dva dana slobodno. Tokom nedelje od umora ne stigne da ode privatno da završi šta ima, nego ostavi za ta dva dana pa onda ne oseti ni tu odmor.

Slučaj 2

Žena radi u fast food kiosku 9 sati, mesec i po dana svaki dan bez slobodnog dana jer nema ko da je zameni. Ako ne dođe: otkaz. Radi na crno. 7 dana u nedelji. Da ne znam ženu, ne bih verovao.

Njima je kvalitet života loš kao i nezaposlenoj osobi, jer puno rade, puno stresa, trpi privatan život, ljubav, to utiče na zdravlje itd.

Znači bukvalno: kada rade, nemaju vremena, imaju para. Kada ne rade, imaju vremena nemaju para. Ko nema para, taj je siromašan: toj osobi trpi zdravlje recimo i kvalitet života u ukupnosti. A ovde smo objasnili da se isto dešava i kod osobe koja nema vremena. I tako dolazimo do pojma u Engleskoj i Americi zvanog Time poor (disbalans profesionalnog i ličnog vremena, koji su pragmatični Amerikanci tako i nazvali kako jeste „poor“ (siromašan).

Ekonomska dimenzija fenomena “nemam vremena”

Da biste mogli da posetite prijatelje u Barseloni, morate da imate novca, da biste imali novca morate da radite. Najbolji deo je što ni kada radite ne možete da posetite prijatelje u Barseloni jer nemate vremena ili kada vi dobijete slobodne dane (oni više ne mogu da se uzimaju, nego se dobijaju “jao nemoj sad, vidiš da radimo ovo sad što je jako važno” i na kraju nakupi se tog važnog toliko da je sve važno), onda vaši prijatelji nisu slobodni. Tako da vam ostaje da umesto Barselone, odete na daily treat u omiljeni kafić.

I u tome je tajna uspeha beogradskih kafića. Pored ostalog.

Umesto da je došlo do rasterećenja čovečanstva zbog automatizacije radnih procesa, došlo je do masovne nezaposlenosti a zaposleni da bi zadržali mesto rade više. Povrh toga plate su im manje, ugovori nestalniji, privremeni do nivoa: „Sutra će šef da mi javi da li da dođem na posao“.

Znači, nije sve moralo ovako da bude pojavom interneta i automatizacije. Moglo je da dođe i do toga da ljudi i dalje budu zaposleni, samo da rade 4 sata umesto 8 sati. Taman bi imali i 2 sata da smisle kako da se izleči rak.

Dakle nije sve u krizi, ni u tehnološkoj revoluciji, ima nešto i u lakomosti vlasnika kapitala. Tačnije u nesavršenosti ljudske prirode, da ne bude „ovi zli bogataši“.

(…)

Tekst “Nevidljivi oblik siromaštva” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.