Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Наташа Тодоровић (Блог о социјалном укључивању)

Многи од нас бавећи се вулнерабилним социјално искљученим категоријама становништва дођу до сазнања да постоји група скоро потпуно невидљива са становишта система и организација цивилног сектора. Ову групу чине неформални пружаоци неге. Велики број људи у нашој земљи посвећује пуно времена неговању старијег члана породице, коме је помоћ у обављању свакодневних активности неопходна и чији квалитет живота зависи од указане помоћи. Пружање помоћи и неге може да буде добро искуство, али се често ради о усамљеничком, тешком и ретко признатом послу.

Било да се брину о старијим особама, особама са инвалидитетом или деци са сметњама у развоју, неговатељи су особе које су посветиле велики део свог времена онима којима је нега потребна, а да им при том није омогућена услуга предаха, услуге психосоцијалне помоћи како би кроз одмор и подршку могли да сачувају своје здравље. Услед продужавања животног века имамо и ситуацију у којој старије особе брину о својим старијим родитељима и својим унучићима и тиме омогућавају да њихова радно способна деца могу да раде.

Највећи број старијих особа има очувано здравље које им омогућава да свакодневне активности обављају самостално. Међутим, некима је за обављање одређених активности у свакодневном животу потребна помоћ. Потребе ових особа могу подразумевати минималну помоћ (помоћ у кретању), али и велику и континуирану помоћ других особа (нпр. лична хигијена). У највећем броју случајева породица је та која негује своје старије, поштујући њихове потребе. Сви знамо да је помоћ која долази од стране породице најделотворнија, и то је најбољи начин да се задовоље физичке, друштвене и емотивне потребе старијих.

Неговати старије лице често подразумева напор, посвећеност и у многим случајевима тражи жртвовање одређених садржаја у животу, унапређења на послу, даљег образовања, или већег посвећивања осталим члановима породице или пријатељима. Пружање неге са друге стране може да донесе и могућност да откријемо сопствене квалитете, способности и таленат, који би иначе остали незапажени. Неговање може да доведе до стварања блиског односа са особом коју негујемо или са другим члановима породице, могућности да откријемо њихове позитивне особине, које су нам до тада биле непознате.

Због свега тога, већина неговатеља, упркос бројним непријатностима, на крају добија личну сатисфакцију из чињенице да је од користи најближим члановима породице.

Овим текстом пре свега желим да одам признање свим особама које свакодневно и континуирано негују чланове своје породице, за труд и посвећеност, а покушаћу да дам кратке савете шта неговатељи могу да учине како би себи помогли.

Сада поставимо питање ко су неговатељи?

У највећем броју случајева један члан породице преузима највећу одговорност код неговања и то је најчешће жена: супруга, ћерка и снаја. Чињеница је да су, од десет особа које негују старије, осам жене од 45 до 60 година. Када се преузима брига о старијем члану породице мислимо да се ради о привременој ситуацији, али она често траје дужи низ година са повећањем потребе за негом. Неговатељи, најчешће жене, морају да се брину и о осталим члановима породице (мужу и деци или унучићима). То представља велики напор и захтева улагање додатног труда и енергије и треба се носити са тим. Разлике у доживљавању и прихватању улоге неговатеља првенствено зависе од врсте и квалитета породичних веза између неговатеља и старије особе.

Да ли неговање има последице?

У највећем броју случајева неговање старије особе је дуготрајно искуство које захтева реорганизацију породичног, пословног и друштвеног живота, а у функцији бољег и квалитетнијег неговања. Особе које негују старије често говоре да је њихов живот промењен од када су преузели ту одговорност.

(…)

Текст “Нега особе која негује” Наташе Тодоровић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.